Дневник у селу с именом и презименом: Војвода Степа

ВОЈВОДА СТЕПА: Уколико сте се ужелели „течног и тачног” српског језика, „отидите” у банатско село Војвода Степа, у којем преспава око 800 најинтелигентнијих, најлепших и најсложнијих људи који вуку порекло из Лике, Херцеговине, Црне Горе и Босне, а никако не смемо заборавити ни на лалошке староседеоце!
vojvoda stepa
Фото: Dnevnik (V. Fifa)

Без шале, тамо кад одлуче да вас угосте (јер нису сви расположени да с вама озбиљно прозборе коју), највише ћете се наслушати хвалоспева и дивљења на свој рачун. Можда имају право, јер кажу да су баш такви захваљујући мешовитим браковима, а у том случају им и те како верујемо.

Да вам нешто кажем: страховито су сложни Степчани, изузетно смо вредни и дајемо на образовање, убеђује нас мештанин Бранко Савић, председник Удружења ратних добровољаца.

Нико овде, додаје, не прича ни лалински, ни црногорски, ни босански, него сви један српски језик.

Један професор лингвистике каже да није чуо тако течан и тачан српски језик одавно. Из којих разлога, не знам, наводи наш саговорник.

Истина, ни ми не знамо, нарочито што се одлично разумемо и споразумевамо, што нам је и најбитније. Али становницима Војводе Степе врло је важно то што имају доста доктора наука.

Ми нисмо наишли ни на једног, али зато они које смо срели на улицама тог претоплог последњег јулског дана, нису били нарочито расположени да с нама поделе своје мудрости, знања и ко зна шта још.

Фото: Dnevnik (V. Fifa)

„Јел’ треба нешто нормално да вам кажем? Не знам ти ја то”, „Ај’, ти им испричај нешто о селу”, „Ти знаш боље од мене, ја баш журим”, „Ма, требао си рећи коју лепу” и тако довикивање док их бицикли „не однесу” тамо где баш сви изненада журе.

Фото: Dnevnik (V. Fifa)

Без спорта нема опстанка

Морамо признати да је реткост отићи у неко место и на игралишту затећи децу. Одмах по уласку у Војводу Степу дочекали су нас разиграни и уморни дечаци, чланови омладинске селекције локалног Фудбалског клуба „Црвена звезда”.

У шареним дресовима, цаклећи се од зноја на сунцу, клинци су нам се одмах похвалили златним медаљама и пехарима, слатким девојчицама у селу, слозгом на терену и неслогом у школи.

Фото: Dnevnik (V. Fifa)

Ако не постоји спортски клуб, село ће се угасити, наглашава тренер Саша Ђурић, додајући да имају одличне услове за рад, али да би још требало средити свлачионице.

Спорт мора, додаје, да функционише зарад нараштаја младих и опстанка села.

Иначе, наш клуб постоји од 1932, основан је као „Обилић”, а од 1945. смо „Црвена звезда”, подсетио нас је тренер.


Фото: Dnevnik (V. Fifa)

Током седамдесетих и осамдесетих се добро живело на селу, и то је оно што ме је вратило из Новог Сада и задржало у Степи, присећа се чика Бранко, који има чак и два дана „радног стажа” ноћног чувара у нашем „Дневнику”.

Изгубио сам, присећа се, годину на студијама, па је требало да почнем да радим.

Мој рођак је радио као портир и ја сам пробао две ноћи, нисам ништа спавао и нисам више могао да издржим. А овде на селу се од личних доходака и земље могло лепо живети, млад човек је остајао. То је био процват, годишње се по десетак нових кућа градило, каже чика Бранко.

Реч по реч, и испоставило се да је Војвода Степа, између тренутака кад није доживљавао процват, више пута достизао врхунац. Као и остала села која су настала досељавањем добровољаца Великог рата 1921. године, први успон постигнут је средином тридесетих, када је краљ Александар уредбом доделио (већ додељену) земљу у власништво оних који су ту живели, те су, уместо од набоја, куће почели да граде од тврдог материјала, па су тако изградили и школу, цркву, дом културе, зграду општине. Иначе, од 1921. до 1927. године то место се звало Леоновац, а онда је преименовано у Војвода Степа, што је анегдота за себе јер, када су мештани ишли код војводе да га питају да назову село по њему, он им је рекао: „Немојте, децо, што не нађете неког министра који има пара?”

Фото: Dnevnik (V. Fifa)

У Степи је 1956. било највише становника, чак 3.830 људи је овде живело, укључујући и једно мало имање на којем је било стотинак душа, додаје наш саговорник.

Било је, каже, 500 ученика у основној школи, па је дограђивана, радила је у две смене.

Живело се од пољопривреде, земљорадничка задруга је лепо функционисала, била је фабрика уља, шећерана, шнајдерај за жене. Све је погашено, остао је да ради само Дом здравља, каже наш саговорник.

Сада у селу има стотинак деце (а од почетка ове године неколико жена је родило близанце, што већ важи за јаку генерацију), која се окупљају у спортским клубовима: фудбалском, рукометном и одбојкашком. С друге стране, они најстарији немају где да се друже и њихов друштевни живот је сведен на минимум. Како нам се жали чика Бранко, више немају приватне занатлије: брицу, бербера, вулканизера, ауто-механичара,... Како год окренете – ко их шиша?

Фото: Dnevnik (V. Fifa)

И ловиште је једно од најбољих

Војвода Степа може се похвалити и најбољим ловачким гулашем! Када смо то сазнали од ловаца из Удружења „Срднаћ”, дошло нам је жао што им се нисмо најавили, али, како и сами кажу, ко нам је крив што смо дошли неспремни. Њих осамдесетак редовно иде у лов, свакодневно се окупљају и друже, а трофеје на које су највише поносни каче у салу свог ловачког дома. Иначе, лове зечеве, срне, фазане и покоју дивљу свињу, ако залута.

Нама је дивљач у пролазу, каже ловац Светозар Комненовић, ког смо затекли с колегом председником Удружења Мирославом Јањићем. Долазе нам, додаје, из Румуније и не, не треба им пасош.

Ми имамо око 200 хектара багремове шуме, ту нам је и фазанерија. То је једно од најјачих ловишта у Војводини, каже Јањић.

Наравно, у то нисмо сумњали. Али нас јесте изненадила та шума, у којој имају и своју ловачку кућу, брвнарицу, у којој су добродошли сви, не само ловци.


Ипак, село као село је страховито лепо. Куће су нове, од инфраструктуре све имамо: плин, струју, телефон, путеви су изванредни, скоро смо радили неколико улица, средили смо општинску зграду, направили смо горе и апартмане. Питате за кога? Па не знам, то се и ја питам. Дође неко понекад, насмејан је председник Удружења ратних добровољаца, и додаје да је од 700 кућа бар стотинак празно.

И све су распоређене у неколико „правилно испарцелисаних” квартова који су некада били јасно раздељени по томе ко је одакле дошао. Наравно, откако су почели да се „мешају”, „границе” су избрисане, а све остало што због тога следи – већ знате.

Леа Радловачки

 

Пројекат „Села Војводине – како се живи и како их оживети” реализује ДВП дигитал уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице

B-NS
04.08.2019 • 16:58
Moje lepo seoce!
M
04.08.2019 • 21:57
Najlepše srpsko selo. Ima dušu!
Sinisa Komnenovic
05.08.2019 • 13:15
Draga Lea. Hvala ti do neba za ovu lepu pricu. Malo suza posle napornog dana i te kako prija kad se procita hiljade i hiljade kilometara daleko od Vojvoda Stepe.
Slavica
05.08.2019 • 15:44
Dobri ljudi, lepo selo koje poštuje tradiciju.
EUR/RSD 117.5727
Најновије вести