Дневник у селу с именом и презименом: Вишњићево

ВИШЊИЋЕВО: Обгрљено шумом храста лужњака која се протеже на 10.000 хектара и реком Босут која више подсећа на дугуљасто мирно језеро, сремско село Вишњићево, у општини Шид, броји око 1.600 људи на спавању и чини се бар још толико животиња - црних и белих рода, орлова белорепана, сова ушара, видри, ракова, шкољки,...
1
Фото: Дневник/ В. Фифа

Некада се кроз то место, које је 1935. године добило име по чувеном гуслару Филипу Вишњићу, у ком је 101 годину пре тога и преминуо, пролазило и возом и лађама, али данас у њега свраћају колима само путници намерници и мештани који се у њега радо враћају.

- Везани смо за село и тешко одавде идемо - прича нам председник Савета Месне заједнице Вишњићево Радивој Ветеха, који је био наш домаћин током посете. - Кажите ми, шта да вам кажем шта је оно што нас везује толико! Нигде не волимо да идемо, а није да нисмо гостољубиви, волимо кад нам дођу.

У то смо се и сами уверили у неколико наврата, колико на самом почетку када нам је један мештанин, „школски”, пришао и дао јабуке и шљиве. Осим Срба, којих има око 90 одсто, остатак становништва чине Словаци, Хрвати и Роми, али данас је све више мешовитих бракова, тако да,  “задиркивања” на националној основи никад није било.

Фото: Дневник/ В. Фифа

- Живимо као једно - уверава нас Ветеха. - Имамо нешто посебно, ретко волимо да идемо „настрану” и овде излазимо, па нам долазе и из других места. За викенд је живот до јутарњих сати... Такође, имамо и све мање незапослених, отварају нам се фирмице и млади се запошљавају, а тек треба да проради индустријска зона и дођу инвеститори. Верујем да више неће бити миграције.

Половина становништва бави се пољопривредом, односно ратарством, узгаја кукуруз, пшеницу и соју, а остали су запослени у шумској управи, приватној пилани, разним локалима, а део путује за Шид или Сремску Митровицу. Међу онима који су остали, односно решили да се врате, јесте и млади конобар Иван Личанин (21) који је завршио средњу пољопривредну школу у Шиду и одмах се вратио у Вишњићево где је, како каже, задовољан.


Од школе до музеја

Вишњићево броји пет удружења: СУБНОР, Удружење пензионера, пчелара, жена и Културно-уметничко друштво, као и два спортска клуба: фудбалски и кајакашки. Сви носе име по Филипу Вишњићу, осим фудбалера који су „Хајдуци”. Удружење жена, које броји око 25 Вишњичанки, труде се да некадашњу школу у потпуности преуреде у етно кутак, како би прерастао у Музеј Филипа Вишњића.

- Најстарији предмети које имамо су дрвени опанци, ребраста даска за рибање веша, наћве, што је дрвена посуда у којој се месио хлеб, као и квашчара у којој се некад правио квацас - објашњава председница тог удружења Гордана Шкорић, додајући да је врло могућ да сви наведени предмети датирају из периода Филипа Вишњића.

Будући да се сви мештани труде да очувају сећање на српског гуслара, организују вишедневну манифестацију „Вишњићеви дани” који ће се ове године одржати од 7. септембра.


- Првенствено волим село, драго ми је што овде живим, тренирам фудбал, овде имам другаре, а и навикао сам - прича Иван, угостивши нас у локалном кафићу који је, заправо, наследник најстарије кафане у селу, смештене у старој граничарској кући која је данас преуређена и модернизивана. - И кад путујем негде, једва чекам да се вратим. Вишњићево је такво село да нам се увек нешто дешава, а у околним местима нема ништа. Прија ми овде, лепо зарадим, мама кува, не морам да плаћам стан. У последње време можеш пребројати на прсте ко је од младих отишао, већина је овде.

И заиста, мештани имају амбуланту, Пошту, матичара, трговинске ланце, продавнице, ветеринарску станицу, кафиће, имају све услове за о(п)станак. Једино полицијску станицу немају, али она им ни не треба.

Фото: Дневник/ В. Фифа

- Ретко нам овде свраћа полиција, ми смо мирни и добри људи, шта ће нам овде полицијска станица? - пита нас насмејани председник Савета МЗ, детаљно правећи списак шта све морам да видимо и фотографишемо у Вишњићеву кад смо већ решили да дођемо.


Комунизам и православље - руку под руку

Локална црква Светог Николе изграђена је 1800. године, док је Вишњићево носило назив Грк по трговцу из Грчке који је уз реку Босут живео и радио. Међутим, црква је срушена током Другог светског рата, да би 1964. направљена нова.

- Како није могло за време Тита да се иде у цркву? - пита нас Радивој Ветеха, поводом коментара да данас многи причају како за време Југославије није смело да се јавно говори о вери. - Ја сам ’60. годиште и крштен сам кад сам се родио. Код нас је то било нормално. Више се ишло у цркву кад је био Тито, него сад. Ми смо такви, ваљда, инаyије.

У сваком случају, црква је 2016. године поново изграђена, јер је било скупље решавати проблем влаге обнављањем, а Црквена општина Вишњићево даје подоста земље у аренду, те су одлучили да новац од тога уложе у изградњу најновије православне куће.


То место има око пет-шест артеских бунара из којих тече бистра вода, али некима од њих морате врло пажљиво да прилазите будући да преливају и с маховином стварају опасно клизаву површину (не питајте како знамо). На месном гробљу налази се и надгробни споменик Филипу Вишњићу који је подигло Удружење Срба „Зора” из Беча још 1877. године, а на ком су уклесани стихови Јована Јовановића Змаја, посвећени управо гуслару. Локална библиотека, која је тек у настајању, броји око 2.500 књига које су донирали људи, а најстарија, бар она коју смо успели да пронађемо, датира с почетка 20. века. Међутим, оно што мештани сматрају да је тренутно најбитније улагати, јесте фискултурна сала, а онда и увођење канализације.

Фото: Дневник/ В. Фифа

- Превише је то скупо за овако мало место, али жеља увек постоји - каже Ветеха. - Ми смо као „слепо црево” и хтели смо да се повежемо са Босутом, па смо 1986. године „Војводинашумама” дали део пашњака који нам иде поред реке како би они нама заузврат одрадили пут за Босут. Међутим, о њему нико не води рачуна, од тад ништа на њему није рађено, сами се довијамо да закрпимо рупе, није чак нигде ни заведен, није ни у чијој надлежности, нема ни знакова на путу.

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа

EUR/RSD 117.4966
Најновије вести