Бранислав Савић, машински инжењер и паор из Дероња: У њиву се иде црвеним „поршеом”

Вечити је ламент српске паорије да се кадогод давно на овој плодној равници спорије живело јер није бивало силних трактора и комбајна што очас хектаре окрену или оврше, а ни компјутера и мобилних телефона од којих се жив човек нигде више не може сакрити.
branislav savic
Фото: Бранислав Савић, фото: Дневник

И над том худом судбином сељак мудрује седајући у климатизовану кабину каквог „yона дира“ или „класа“, укључујући навигацију да га у бескрај оранице води.

Али има и оних, као Бранислав Бане Савић, а из Дероња онкрај Оџака, који такве приче и данас живе. Видео је он света, чак на другом крају планете, у Аустралији, велики део радног века провео, има и „нешто“ школе, тачније, дипломе с машинског факултета, али не да се завести замамним проклетствима модерне технологије па, мада је инокосни паор с двадесетак и кусур хектара плодне земље, не би своје „старце“ тракторе мењао ни за шта на свету. А колико је привржен старини, намерник се може уверити већ на уласку у укусно сређено двориште домаћинске куће на првој лакат-кривини од Оџака кад се иде. Сва у цвећу, што је већ заслуга његовог верног пратиоца кроз све животне мене, супруге Софије. Кућа и домазлук Савића су колико узорно газдинство, толико и прави музеј јер се на пространој авлији шепури „ланц булдог“, трактор који иде на све и свашта, произведен док је Европа горела током Другог светског рата.

„Не знам тачно кад је произведен, али сигурно негде 1943. или 1944, док су фабрику, где је поникао, бомбардовали савезници, па је документација изгорела“, објашњава Бане док представља једну од звезда своје колекције старих трактора, која је у времену планетарног страдања, носила надимак „дамен“, тј. женски трактор, јер су га припаднице лепшег пола правиле и њиме орале кад су мушке главе имале наводно важнија посла, оно међусобно, „за туђе бабе здравље“, клања.

Фото: Dnevnik.rs

„Иде то на шта год хоћеш, само ако гори, уље јестиво, машинско или коришћено, петролеј, бензин, сирова нафта а, с неким додацима, може и дрва да користи за погон, па како не волети ову справу!“ 

Бане додаје техничке детаље (струка је то, јаче од њега), од којих у ваздуху хватам само да мотор те часне старине има више од 10.000 кубика, али и само 540 обртаја у минуту, што му даје снагу од тек 35 коњских снага.

Прича Бане и да још увек готово сву земљу ради  најомиљенијим трактором - олдтајмером „штајером“ из шездесетих година, али на салаш ипак одлази јаркоцрвеним трактором „поршеом“, произвођеним у чувеној фабрици од 1956. до 1962. А тамо, на ободу села, у хладу великог воћњака нектарина и пространог винограда, доминирају две велике ветрењаче, газдиних руку дело. Нема он амбицију да парира Колету и ветропарковима, већ је у ветрењаче заљубљен од малих ногу па је и по одласку на најмањи насељен континент користио сваку прилику да се попне на готово сваку на коју налети, а тамо их, богме, има.


За виноград кап по кап

Уз две ветрењаче које црпе воду из бунара, Савић је развио и сложен систем наводњавање целог имања од неколико хектара. Виноград принципом кап по кап, док је растао, а кад је лоза стала на род, систем је уклонио.

„Сад корен себи узима воде колико му треба, а ја ионако нисам правио виноград да имам што више вина. Нека га је и мање, али за мене је и моје пријатеље, па мора даје врхунско“, вели Бане, показујући и базен с погледом у недоглед, који у летњи дан служи за бањање, а с пролећа за ферментацију коприве коју користи као природно и еколошко ђубриво.


Фото: Dnevnik.rs

„Ове моје служе за наводњавање усева, а у Аустралији већином за напајање фарми, које су и по хиљаду километара далеко од куће власника. Имају аутоматске вентиле, који по потреби пуштају воду у валове да се напоји стока што слободно живи у бушу“, објашњава Бане док стојимо крај импресивне металне ветрењаче сликовитог имена „лахор“.

„Зашто „лахор“? Једноставно, ово није Банат већ Бачка, где нема константних јаких ветрова кô преко Тисе. Овде је кунст направити ветрењачу коју може покренути и најмањи дашак ветра, онај од један – један и по метар у секунди, какви су и најчешћи поветарци око Дероња“, вели Бане, и додаје да се већина комерцијалних ветрењача покреће на ветровима који морају дувати брзином од најмање три метра у секунди.

Фото: Dnevnik.rs

„Има сад ових трокраких ветрењаче за производњу струје, где је степен корисности и до 40 одсто, док је овде свега 20, али мени за водену пумпу треба већи обртни моменат, што даје ветрењача с више „пера“ – опет на очај новинара – технолошког дунстера, улазимо у диван о физици, векторима, кинетици...“

Кад смо и то преживели, успевши да се (бар не претерано) не обрукамо властитим незнањем, питамо Банета и да ли је изводио неку рачуницу за своја механичка чеда, која водом снабдевају и његову плантажу, те да ли би то значило и другим ратарима, воћарима, повртарима.

„Ма каква рачуница, ем сам то радио из властитог задовољства, ем сам користио материјале и алат из моје радионици. А други... Ма, наш човек неће да се тим замлаћује, купи малу „вилеyерову“ пумпу и удри! Баш га брига што то троши бензин, бучно је, дими, смрди. Е сад, што је ово неисцрпан извор бесплатне енергије, сасвим бешумно, кога то још интересује у овој Србији“, слеже раменима Бане и оде да, као и увек, гледа своја посла.

Текст и фото: Милић Миљеновић

Pravda
23.10.2018 • 01:50
Laloš Bačvanin sa paorskim srvem. 😊
EUR/RSD 117.5762
Најновије вести