Археолози, уз помоћ ронилаца, на локалитету Стари Град крај Новог Бечеја траже остатке разорене тврђаве

Иако околности нису погодовале тиму који је лане покренуо  истраживање локалитета Стари град на обали Тисе крај Новог Бечеја, упорност се исплатила и за минуле две недеље настављена је потрага за популарном „бечејском тврђавом“, чије је рушење, по одлуци Карловачког мира из 1699. године, окончано 5. маја 1701.
Ramadanski
Фото: Рашко Рамадански надгледа истраживање, фото: В. Јанков

– Пандемија и недобијање новца на конкурсу Министарства културе запретили су да се лањски пионирски рад не настави – објашњава археолог бечејског музеја Рашко Рамадански, руководилац истраживања на левој обали Тисе, непосредно пре речног острва између два Бечеја. – Али, делом новцем Градског музеја Бечеј, који је иницијатор пројекта, а поготову Општине Нови Бечеј, која нас је подржала логистички и, што је посебно важно, финансијски, посао је активиран. Истина, ископавање није трајало месец, колико је планирано, и са студентима из Мађарске и сарадницима из Турске, већ смо задржали екипу која је лане утврдила да локалитет има потенцијал.

Основа за пројекат била је студија историчара Рудолфа Шмита објављена у „Гласнику историјског друштва” из 1939, који је користио материјал бечког Ратног архива, па и нацрт тврђаве са свим подацима који је пре рушења оставио инжењеријски капетан Јохан Кристијан де Колет. Исту грађу имали су и стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе 2008, али их ископавање није охрабрило да га наставе.

Фото: Фортификација какве нема од Сегедина до Титела, фото: В. Јанков

Један од разлога је, можда, што та тврђава, иако се локалитет зове Стари град, заправо и није град, већ добро утврђена станица на Тиси за контролу пловидбе, царињење и складиштење робе. Међутим, то су једини значајнији остаци средњовековне фортификације на Тиси јер нема сличних крај Сегедина, Сенте или Титела.


Копање и по речном дну

Осим Рамаданског, стручни тим чине мр Гордана Каровић из београдског Музеја науке и технике, једини подводни археолог у Србији, а пошто су за локалитет територијално надлежни зрењанински Народни музеј и Завод за заштиту споменика, они су делегирали своје археологе Александра Шаламона и Дејана Жигића.

Фото: В. Јанков

Рониоци су из Спасилачког тима „Тиса” из Сенте, специјалиста за подводну фотографију Кристијан Аџић, а Нандор Барањи је задужен за безбедност. Искуство су овде стицали мастер студент археологије Јелена Прокић и академац Душка Радосављевић. 


– Наш циљ је да локалитет што детаљније истражимо, вратимо га завичајној историји, отворимо за наутику и туризам, те да временом израсте у археолошки парк на води. Зато смо археолошкој екипи додали и рониоце. Од северозападне куле нису сачувани зидови, ни темељ, али има остатака у нивоу супфундамента у виду дебелих храстових шипова. Иста техника градње примењивала се, рецимо, у Венецији. Захваљујући рониоцима, акценат је овог лета на северном бедему, који је под водом и цео је трасиран – наставља Рамадански.

У сувоземном делу, због мањка новца, отворена је сонда мање површине и фокусирало се на тачке за које, по архивском нацрту, слутило да ће дати најзначајније резултате.

Фото: Печат цариника Грка у служби Турака, фото: В. Јанков

– Нас интересује степен очуваности елемената утврђења, као што су кула, капија, искошени испусти на зидовима... Идемо слој по слој и појављују се трагови материјалне културе: функционални делови ношњи, стаклена наруквица, доста остатака керамике, црне и црвене, бојено стакло, десетак фрагментованих гвоздених клинова, турски куршум од 20 милиметара, мањи тег за мерење, доста животињских костију, од којих свињске с траговима обраде касапина, што указује на то да у утврђењу нису живеле само Османилије већ и хришћани – наглашава кустос бечејског музеја и вади „кеца из рукава”.

У таквим утврђењима су диздар, или командант, као и посада били обавезно Османлије, а чиновници и друге вере.

– Имали смо среће да већ први дан на источном бедему близу, претпостављамо, капија, ископамо драгоцен артефакт, печат из друге половине 17. века. Таквих је само неколико пронађено у читавом региону. Штамбиљ-воштаник, који се носио око врата, из турског је периода, о чему сведоче месец и звезда, али су иницијали исписани грчким словима сигма и М. Вероватно је припадао царинику, Грку или Цинцарину, који је имао високо место у администрацији утврђења. Исплатила се упорност и већ планирамо наставак истраживања ширег обима идуће године – оптимиста је Рамадански.       

Властимир Јанков

EUR/RSD 117.5810
Најновије вести