1989: ТРИДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ Од рупе у огради до жице са жилетима

Ових дана о 1989. години се много говори – историчари, политиколози, економисти воде стручне расправе, отварају се архиве, актери догађаја од пре 30 година дају интервјуе медијима који указују на крхкост сећања - али једино је извесно - ондашње наде су се изјаловиле и данас су готово непрепознатљиве.
Obeležavanje pada Berlinskog zida Foto: privatna arhiva
Фото: Обележавање пада Берлинског зида Фото: приватна архива

Тада је 1989. пре свега означила крај Хладног рата и пад Гвоздене завесе. Током лета отворила се бреша у жичаним оградама на граници између Мађарске и Аустрије под навалом избеглица из Источне Немачке, пред крај године, у јесен и током зиме, догодиле су се мини-револуције у земљама Источне Европе: први вишестраначки избори у Пољској, либерализација поретка у Мађарској, пад Берлинског зида у Источној Немачкој (и уједињење које је 1990. уследило са Западном), протести опозиције у Бугарској који су довели до пуча којим је с власти одстрањен Тодор Живков, избор дисидента Вацлава Хавела за председника Чехословачке, све до драматичног свргавања с власти и стрељања румунског лидера Николае Чаушескуа и његове супруге Елене на самом крају 1989.

Ови догађаји су били увод у потоњи распад Совјетског савеза и нестанак са историјске сцене моћног Источног блока. Уместо непрестаног трвења двеју до зуба наоружаних супротстављених војних блокова који су у другој половини 20. века досегли капацитет уништења целог човечанства, светско-историјска позорница коначно се наместила за стварање новог универзума у коме ће прекомпоновати структуре моћи и - тако је изгледало - завладати либерална демократија. А ова ће, пак, донети кантовски „вечити мир” у коме ће уживати цео свет.

Међутим, да су односи снага на политичкој сцени другачији, можда бисмо 1989. означили као годину опште пропасти, а не као годину наде и почетак једног новог света. Покаже ли се, на пример, да ће 21. век бити век Кине, Русије, Ирана, Турске или чак једне у суштини трамповски нелибералне Америке, догоди ли се распад Европске уније и пројекта либералне демократије у Европи, победе ли идеје полуаторитарних режима мађарских и пољских „вечитих” лидера Орбана и Качињског, или се чак обнове радикално десне идеологије које се непријатељски односе према тековинама правне државе и поделе власти у корист јаких лидера и финансијских ценатра моћи – шта остаје од 1989?

Историчари би у том случају могли само да констатују да се 1989. распао један биполарни међународни поредак који је био знатно стабилнији од овог потоњег назови једно-поларног, обележеног америчком превлашћу. Међутим, у сазвежђу које се породило на небу, појавлили су се и нови играчи с оружјем за масовно уништење (Кина, Северна Кореја, Иран), док силе попут САД и Русије настављају надметање рушећи све постојеће споразуме у циљу достизања некакве супер-моћи која би њима донела одлучујућу предност. И док руски званичници понављају да будућност припада више-поларном свету у коме ће се успоставити нова правила игре уз међусобно уважавање, пре би се могло тврдити да овај свет постаје без-поларан, а уместо новог светског поретка имамо нови светски неред. Ситуација много више вуче на хобсовски рат свих против свију: клатно се ломата између спровођења меке и тврде силе центара моћи, а који пуно не хају нити за нормативне и моралне оквире, нити за међународне институције и међусобно споразумевање.

У моментима анархије, који настају с распадом старог светског система, а без неког резервног да одмах проради попут агрегата кад нестане струје – не ваља се само власт по улицама. Ваљају се и људски животи, имовина, сигурност и идентитети, формулисао је овакво стање политиколог Дејан Јовић. Зато је и постала упитна оријентација у времену, питање будућности пре свега. Глобалисти су сањарили о уједињеној Европи, веровали су да је глобализација незаустављив процес, који ће системски ослабити национализам, а можда и поразити. Али, показало се да је економска и финансијска криза 2008. године призвала у помоћ националне државе у исправљању брљотина слободног тржишта које је требало некаквом својом „невидљивом руком” да успостави равнотежу и осигура напредак. То није био случај и илузија о слободном тржишту уместо ослањања на социјалистичку државу и планску привреду која се већ показала неодрживом - распрснула се као мехур од сапунице.

Ни транзиција није завршена онако како су оптимисти из генерације после 1989.  предвиђали: уласком свих земаља источне Европе а потом и Балкана у Европску унију, требало је да оне убрзано достигну стандарде земаља ЕУ, мењајући се при томе дубински и задобијајући нови карактер својих држава и друштава. Новопридошле земље ЕУ, међутим, окупљене данас у тзв. Вишеградској групи, су за време мигрантске кризе почев од 2015. итекако почеле да размишљају од измени вредности и стандарда те исте ЕУ, водећи неку своју посебну политику. То је био још један ударац заједничкој европској  визији из 1989.

У међувремену је уследио одлазак готово 25 милиона источних Европљана у западноевропске земље, а придружује им се и све више (западних) Балканаца. Економска и дужничка криза у текућој деценији и оштре мере штедње повећале су разлику између европског центра и европске периферије на истоку (Бугарска, Румунија) јачајући сумње о успешности економске транзиције као и о њеном смислу. Јовић наводи пример Пољске која је свој бруто друштвени производ повећала од 1989. до данас за готово осам пута, да би постала седма највећа економија у ЕУ. Ко памти оловну Варшаву из осамдесетих тај успех мора да уважи, али упркос томе то није била довољно снажна брана против повијања демократије у тој земљи, као ни против чињенице да само у Великој Британији данас - печалбари готово милион Пољака. У исти мах десет земаља Европске уније вратило је раније укинуте чврсте границе, а на некима од њих је поново постављена жица и то она унапређена - са жилетима.

За повратак у време пре 1989?

Реља Кнежевић

 

 

EUR/RSD 117.5893
Најновије вести