„Водич кроз Алмашки амбијент” представљен у КЦ "Свилара"

„Модерни туризам претворио је путовања у листање сликовница” – реченица је којом аутор др Никола Грдинић започиње своје дело „Водич кроз Алмашки амбијент”, чија је промоција у Културној станици „Свилара” обележила седмицу за нама.
„Vodič kroz Almaški ambijent”, predstavljen u Kulturnoj stanici „Svilara” Foto: S. Šušnjević
Фото: „Водич кроз Алмашки амбијент”, представљен у Културној станици „Свилара” Фото: С. Шушњевић 

А, заиста, ко жели да отпутује и доживи тај Нови Сад од пре више од три столећа, требало би да посети Алмашки крај. Многи вероватно то и учине, међутим, како аутор даље каже, уколико неко располаже ограниченом количином времена и за то време настоји што више да види, тако нешто на тај крај није примењиво. „...амбијент је спој материјалних елемената с доживљајем.” А какав је то „Водич кроз Алмашки амбијент”?

– Своје дело бих представио као један нетипичан водич, написан не као сликовница и преглед објеката, места и монумената, већ опис онога у простору што на нас делује и што даје атмосферу јер то је, како каже наслов, водич кроз амбијент, а не кроз Алмашки крај – објашњава др Никола Грдинић. – За мене је то био један интелектуални изазов. Изазови добро дођу у животу понекад, а понекад их људи чак и траже. Мени се то догодило, јер се указала потреба за таквом врстом књиге, која ће бити корисна туристичким водичима, али суштински, то је историја културе. Дело обухвата материјално и нематеријално.

Ако се пише о архитектури, не пише се о стилу, тврди аутор, него о ритму простора, дијалогу површине и конструкције, веома оригиналном и необичном уличном растеру, те о природном пејсажу у којем је изникао. Нематеријални део књиге представљају називи улуца.

– Они су врло поетични и необични, јер су као да читам песму – метафоре, метонимије или синегдохе – наводи аутор. – На тај начин сам их заправо и анализирао јер, ако је у улици постојала кафана која се звала „Црни петао”, по том карактеристичном детаљу звала се цела улица.

У Новом Саду је, све до 1890. године, народ давао улицама називе који су били врло поетични. Оног тренутка када су се они изгубили и кад су људи заборавили како су настали, чудили су се и покушавали то да објасне путем предања и измишљених прича.

– Некадашња Јазавчева улица наводно је назив добила по „дивљој” деци, која су се бојала људи, па мало извирују, мало се сакривају, мало их има, мало нема, кô јазавци – с осмехом говори др Грдинић. – Улица „Црног петла” добила је назив по томе што је Сава Вуковић у кући држао црног петал, и слично. То су приче које немају везе с историјом, али људи су имали потребу да их измишљају јер настоје себи да објасне и успоставе неку присну везу с тим запамћеним, али неразумљивим називима.

У делу се помиње и карактеристичан ритам простора.

– О томе је могуће говорити на више нивоа – открива аутор. – Ритам је, рецимо, фасада са својим орнаментима. Они дају ритам тој фасади, а у сукцесији с другим таквима, добијеш једну секвенцу променљивог ритма јер фасаде нису идентичне, већ су сличне. Друга ствар је разлика да ли је реч о пролазу, сокаку или улици. Пролаз има ширину два и по метра – таква је Лађарска, сокак има пет метара – може само у једном правцу, а праве улице су заправо Темеринска и Алмашка – у оба смера. Постоје и завијуци – кратке и криве улице, поглед се ломи, и кад скренеш, ти видиш нешто друго и та променљивост пејсажа је оно што ствара утисак ритма простора у Алмашком амбијенту.

Још нешто несвакидашње је алмашка бела боја, која је на корицама „Водича”.– То је нови појам – бела боја с десет одсто црне, јер је толико процената Алмашки крај девастиран стамбеним контејнерима, односно његова аутентичност урбицидно нарушена – закључује др Никола Грдинић.

„Водич кроз Алмашки амбијент” део је пројекта „Интелектуална топографија Алмашког краја”, којим Алмашани дају свој допринос пројекту „Нови Сад – Европска престоница културе”.

– Изузетно је важно нагласити да Удружење „Алмашани” управо на такав начин покушава да прикаже да Алмашки крај није неких двадесетак хектара приземљуша, где је Алмашка црква можда највредније архитектонско здање, него да је ипак реч о нечему сложенијем, што нисмо знали или можда нисмо били довољно мотивисани да сазнамо – истакао је један од рецезената дела др Дарко Полић. – „Водич кроз Алмашки амбијент” је уyбеник о том крају, показатељ да је историја, чак и тако малих, архитектонски скромних или историјски младих делова урбаних простора, уствари једна слојевита грађевина. Сада бисмо, међутим, волели да знамо шта из тог „Водича” може настати. Лично бих желео да свима буде инспирација за то шта смо научили, темељ нашег размишљања или изузетне мотивације за то на који начин би требало да се бавимо историјом Новог Сада и његовом традицијом.

Амбијент је много више од краја, потврдила је и рецезенткиња књиге др Невена Варница. Амбијент чини специфична атмосфера, а Нови Сад је, по речима др Варнице, био град особеног духа, ритма, становника, њиховог језика и жаргона, а такав ће бити и у будућности.

- Наш град је одувек био мултикултурална средина и то се види на готово свакој страници овог „Водича“. Моја препорука би била да туристи најпре обиђу Алмашки крај, а тек након тога, као што то, на пример, јапански туристи чине, прочитају ово дело - истакла је др невена Варница. 

Б. Павковић

 

EUR/RSD 117.5900
Најновије вести