Карловачка легенда Светислав Врбашки: Скелеџија чијим венама је текла музика

Пред именом Карловчанина Светислава Врбашког, доајена изворне народне музике, солисте Радио Београда и новосадског радија, који је доспео и у уџбенике, свезнајући Интернет остао је, нажалост, разоружан.
Svetislav1
Фото: Светислав из времена када је био скелеџија (у средини), фото: Приватна архива

Готово ништа то савремено електронско помагало „не зна“ о „првом гласу војвођанске песме“, како су га у његово време звали. На срећу тог човека, који је гласом и песмом додиривао срца многих, још увек памте његови суграђани и сви  без изузетка са смешком на лицу који говори више од речи, с дубоким поштовањем причају о њему. „Био је диван човек. Одличан певач, наочит мушкарац, увек дотеран и у оделу“, најчешће Карловчани кажу за њега. Понеко га памти по томе што је увек уз себе носио бомбоне и делио деци на улици, а они којима кафански живот није баш непознаница, прво што ће рећи јесте да је пио вино из малих чаша, како се не би знало колико  попије.

Светислава је стицај околности са мајком довео у Сремске Карловце из Ниша, где је 1915. дошао на свет. У Карловцима је завршио основну школу, а у Новом Саду гимназију. Раскошни певачки таленат наследио је, како је знао да каже, од своје мајке, која је у своје време била изврсна интерпретаторка народних песама. Певао је од најранијег детињства, а у неким изворима наилази се и на податак да је музику је учио код извесног професора Родина  и Светолика Пашћана. Причао је да је певао испрва на школским приредбама, сеоским славама и другим светковинама, да би касније на ред дошле познате београдске и новосадске кафане у којима се скупљао крем тадашњег грађанства. У то време био је то пут  за стицање репутације  доброг певача. Кога је пробирљива кафанска публика прихватила, тај је засигурно био квалитетан и талентован певач. А Светислав то јесте био. О томе се и данас приповеда у Карловцима.

Пред микрофон први пут стао је 1936. године у Радио Београду као солиста народних песама, када је имао само 21 годину.

- Певао сам тада веома популарне песме као што су  „Небо је тако ведро“ и „Ево срцу мом радости“, а пратио ме је ансамбл Властимира Павловића Царевца, прво име наше инструменталне народне музике, који је са својом виолином чуда стварао. Све чешће сам био гост на радио таласима. Моја популарност је расла. У свом репертоару  сам имао  неколико стотина народних  песама  из целе Југославије. Често сам певао не тражећи ни динара. Бригадири на раднима кцијама, у доба обнове порушене домовине, војници у касарнама или болесници, увек су били захвална публика. Њој сам певао до срца, а најдража награда био је дуг и спонтан аплауз -  изјавио је Светислав Врбашки у интервјуу за ТВ додатак нашег листа  1970, дванаест година пре смрти.

У том истом интервјуу рекао је како му је узор био између два светска рата Мијат Мијатовић и да је свакодневно одлазио у Скадарлију где је он певао. Од скромне уштеђевине купио је гитару и почео да пева у сенци свог идола по неким београдским кафанама. У походу ка популарности помогао му је и сам Мијат, тако да му је пут ка певачкој слави био отворен.

Према речима његовог унука, Слободана Врбашког, Светислав се 1936. године оженио Карловчанком Љубицом Бајандић, о чијој лепоти се и данас у тој вароши нашироко приповеда. Свили су гнездо у Пинкијевој улици и три године касније добили сина Божидара, потоњег учитеља. Рат је Светислава  на неколико година одвојио од микрофона, али не и од музике.

Фото: Светислав Врбашки, фото: Приватна архива

Музика заробљена у фонотекама

Стајао је раме уз раме са певачима чија се имена данас са поштовањем спомињу као што су Вука Шехеровић, Вуле Јефтић, Зорка и Богдан Буташ... Генерацију „народњака“ која је дошла после њега чине Бора Спужић Квака, Василија Радојчић, Лепа Лукић, Тома Здравковић. Снимио је свега једну плочу. До седамдесетих година прошлог века са таласа наших радио станица могле су се чути његове песме. Данас је то немогућа мисија. Под налетом новокомпоноване и шунд музике мелос који је Светислав Врбашки проносио остао је заточен у фонотекама двају радија за које је певао.


- Деда је 1943. године отишао у партизане - прича Слободан Врбашки. – Ускоро му се придружила и баба, која је обављала послове болничарке. Мог оца оставили су код тетке која је сваког јутра морала да се јавља усташкој власти. И у партизанима се бавио музиком, културним и уметничким радом. Био је хоровођа у Главном штабу Народноосло-

бодилачке војске и партизанских одреда Војводине. Захваљујући том периоду његовог стваралаштва ушао је и у уџбенике, у којима се спомиње не само као диригент, него и као аутор песама са народноослободилачком тематиком, као што су „Наша народна војска“, „У горе браћо пођимо ми“, „Песма Првог сремског одреда“. Морам признати да сам био поносан када смо у школи изучавали ту тему, а посебно када су сви сазнали да ми је он био деда.

Сватислав је учествовао у ослобађању Београда и 20. октобра 1944. бива рањен у ногу због чега више никада  није могао да је исправи. Његове партизанске дане помиње Карловчанин Стјепан А. Седер у књизи „Грађани шест држава“. 

Пред микрофоне радио-станица  поново је стао 1949. године. Био је  један од пионира - солиста народне музике  у Радио Новом Саду, који је тада основан.

- Из приче мога оца знам да му је после рата нуђено директорско место у Рибарству, али је одбио -  каже Слободан. - Није он навикао на такав живот. Био је и остао боем до краја. Имао је посебан дневни ритуал. Ујутру после бријања и беле кафе, одлазио је у обилазак карловачких кафана, почев од некадашње „Славоније“, преко „Мињона“ до Чарде на Дунаву. Након ручка и поподневног одмора ишао би поново, у други круг. Знао је да иде и у Нови Сад и Тврђаву из истог разлога.

У годинама после рата, Карловчани и Ковиљчани га памте као скелеџију. Управљао је скелом која је редовно саобраћала између ова два места. Учествовао је у многобројним емисијама Радио Новог Сада, на концертима и у програмима који су организвани широм Војводине, често је наступао и у пратњи оркестра Јанике Балажа. Био је цењен интерпретатор, како би неки од оних који су га познавали рекли: „То што је он певао није могао свако да отпева“. 

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.6067
Најновије вести