ИЗ АРХИВА  ГРАДА Скупо плаћена слобода

Нови Сад је статус слободног краљевског града добио 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије која је владала од 1740. до 1780 године.
2
Фото: Историјски архив града

С привилегијама град се убрзано развијао, привредно и културно јачао, те је убрзо постао једно од најзначајнијих места у Јужној Аустроугарској, а већ у 19. веку добио је надимак Српска Атина.

Најстарије име насеља на левој обали Дунава било је Рацка варош, а коришћен је и назив Петроварадински шанац. Првобитни становници насеља били су великом већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, од свог првог помена 1694. до 1748. године, Нови Сад се нагло урбанизовано, а економски и културно веома ојачано насеље предузимљивих трговаца, занатлија и пољопривредника, значајно је успоравано у даљем развоју крутом и тромом феудалном управом: војном и општинском на локалном нивоу, жупанијском на обласном, а црквеном и државном на свим нивоима.

- Становништво Шанца још од 1741. године, настојало да исходује статус слободног краљевског града, али му то тада није пошло за руком, иако је те године, примера ради, Темишвар добио такав статус, и то бесплатно - појашњава Ђурђев. - Међутим, оно што није успело тада, успело је 1748. године. На руку становништву ишао је и „Рат за наслеђе” који је царица Марија Терезија водила од доласка на престо, а који је значајно испразнио царску касу. Током тог рата појавила се могућност да Шанац добије привилегију слободног краљевског града, пошто је граница са Турском утврђена Београдским миром граница, у чијем се саставу Шанац налазио готово пола века. Војницима је остављена могушност да бирају- или да напусте место и наставе службу или да остану у насељу као цивили и потпадну под коморску управу. Срби, који су чинили већину војних снага, углавном нису желели да остану у саставу цивилне управе, те су напустили Шанац са заповедником Секулом Витковићем, а мањи део је са породицама остао. Из места су отишле 224 војничке породице, а остало је 149.


Отплата дуга уз сналажење

Приликом  оснивања Магистрата, трошкови ослобођења су износили 89.875 форинти, у јуну 1752. године нарасли су до максималних 95.883,48 форинти,  док су 1776. године износили 16.825 форинти

- Након стицања статуса слободног краљевског града трошкови су због камата вртоглаво расли – објашњава Ђурђев. - Када Град 1749. године није имао пара да плати Штарембергу приспелих 30.000 форинти он је запретио, да ће између осталог присвојити насеље, па је брже-боље узет још један зајам од 40.000 форинти. Како би се дуговање могло измиривати преадаптиран је стан Секуле Витковића у „Турски хан” како би трговци из Турске тамо могли одлагати, излагати и чувати робу до даљег транспорта и продавати. Објекат је, као и велика већина других, разорен у Буни 1849. године. Такође је изграђена градска пивара од које су се добијали годишњи приходи. На крају и најважније: откупљене су и продате све дотадашње војничке њиве, испарцелисана је и продата земља која је ушла у атар града, а чији купци су у највећем броју били су православни Срби, због чега се и сматра да су Срби купили Шанцу стаус слободног краљевског града.


То је олакшало економске прилике у Шанцу, јер је су житељи ослобођени трошкова издржавања војске. Становништво Шанца поново је покушало да издејствује слободу и отргне се стега корумпиране феудалне управе, оличене у жупанијској власти, али и да највећи део прихода задржи у Шанцу. Да би то постигли, каже Ђурђев изасланство, које су чинили угледни грађани Давид Рацковић, Томас Андерле и Стојић Богдановић, упутило се 1747. године из Шанца у Беч. Они су примљени на двор, пошто је Марија Терезија проценила да побуњено и незадовољно становништво може да изазове нестабилност унутар државе, а осим тога новац од „купљене слободе“ је добро дошао јер се рат одужио, па је царска каса била готово испражњена.

- Житеље Шанца слобода је кошта 80.000 рајнских форинти, а било је потребно сакупити још око 15. 000 форинти за подмитљиву бирократију, како се цео процес не би отегао унедоглед, и за плаћање такси и других дажбина - појашњава Ђурђев. - Узет је зајам од Гундакера Штаремберга на 60.000 форинти, а у помоћ су притекли и имућни житељи Шанца. Пред ослобођење (елибертације), узет је и зајам на 6.000 форинти у Алтенбургу од Немаца који је био крајње неповољан, јер је камата била десет одсто, иако је она обично износила шест одсто. Напокон сакупљено је 82.875 форинти, слобода је напалћена, а Новом Саду је остао дуг који се деценијама једва отплаћивао.

Царица Марија Терезија је 1. фебруара 1748. године потписала свечану Повељу, којом дотадашњи Петроварадински шанац стиче повластице слободног краљевског града. На жалост, Повеља је непосредно после Другог светског рата нестала из града и до данас није познато где се налази. Краљевски повереник  Јозеф Медњански донео је присмо с привилегијама и успоставио Магистрат 15. марта 1748. године.

У тај највиши орган власти улазило је 12 сенатора (по шест Срба и Немаца), шеф полиције, док је на челу био велики судија који је касније постао градоначелник. У статуту Града који је имао 20 тачака, садржана су сва права, дужности и обавезе које су Новом Саду и његовом становништву припадали. Царица је и одредила име граду: Neoplantae. Назив је дат на службеном латинском језику и састојао се од две рече: нео – нови и планта - растина, род, али се може превести насеље. Осим тога Нови Сад је тада добио и свој грб, властито судство,становништво је било изузето војне команде у Петроварадину, али су били дужни да око града ископају шанчеве, а на улазима подигну капије на којима се наплаћивао улазак.

С. Ковач

НаплаТИТЕ опет
31.01.2022 • 09:02
На улазима ШАНЦА - Н САДА подигнуте су капије на којима се наплаћивао улазак а мало после Злоба је наплаћивао ИЗЛАЗАК из земље.
EUR/RSD 117.4618
Најновије вести