ХЕРОЈ УЛИЦЕ Љупка Илишевић - Жена златних руку и борбеног духа

КОНКУРС ДНЕВНИКА, НОВОСАДСКЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ И КОЛОР ПРЕС ГРУПЕ
1
Фото: Дневник/ С. Шушњевић

Охрабрујуће је познавати људе које је, упркос склоностима, живот одвео на потпуно другачији пут, а они су кроз све прошли једнако успешно, као да одувек желе управо тиме да се баве. Љупка Илишевић (65) рођена је Бегечанка, од своје шесте године живи у Футогу, супруга је и мајка, и једна од оснивачица Удружења жена

„Креативни студио“ Футог. Креативност је, чини се, одувек била њено друго име, те је тим путем наставила чим се пензионисала. О њеној личности, ипак, најконкретније и најлепше је рекла комшиница и пријатељица Гордана Јенко, пријавивши Љупку на конкурс „Херој улице“.

– Жена изузетног карактера, вредна, харизматична и духовита – не штеди емоције Гордана. – Она је жена златних руку – од плетења, ткања, шивења, преко сликања, декупажа, до осликавања на свили. Њена борбеност се огледа и у томе што је звезда водиља у Удружењу жена у Футогу. Осим вредних руку, Љупка је изузетна домаћица, супруга и мајка. Комшиница која је ту за добар савет, радост и тугу. Уживање је познавати такву особу, вредну сваког поштовања, а част је бити у њеној близини.


Ткање у Креативном студију

Љупка Илишевић једна је од оснивачица Удружења жена „Креативни студио“ у Футогу. Окупиле су се пре десет година, добиле подршку и простор Културног центра „Младост“ и понедељком и средом ту се баве ткањем.

– Позивам све генерације да нас посете, то је прилика да виде и науче нешто ново – поручује Љупка. – Мање би посвећивали пажњу различитим телевизијским садржајима. Рецимо, ја не гледам серије, поготово не репризе. Кад се не бавим креативним радом, решавам укрштене речи и читам. Највише волим класике, поготово руске, као и историјске књиге.


Љупка Илишевић угостила је екипу листа „Дневник“ у свом дому, топлом кутку који већ на први поглед сведочи о свему што је комшиница рекла. Зидови су попуњени делима на којима се види природа, коју Љупка највише воли да слика. Вода, цвеће, прозори, терасе и мостови су њени најчешћи мотиви. Чим се из ходника уђе у кућу, на уском зиду с десне стране, међу осталима, налази се дело које Љупка посебно представља.

– На слици је стари новосадски прозор, сликала сам га према једној фотографији, а иначе волим прозоре – објашњава она. – Та слика се нашла у избору моје прве самосталне изложбе у Бегечу, а тада сам рекла: „Прозори иду у свет!“ и та слика је, након тога, отишла у Будимпешту на изложбу. Имала сам још неколико лепих слика новосадских тераса, њих сам продала.

Фото: Дневник/ С. Шушњевић

Склоност ка ликовном изражавању Љупка је открила још као девојчица.

– Све што радим, почела сам још у основној школи, одувек ме је интресовало ликовно, као и друштвене науке – сећа се Љупка. – Сликала сам воденим бојама на формату блока број пет и кад год урадим неколико цртежа, поређала бих их по соби, и то су биле моје изложбе. Седела сам и посматрала тај призор, и тада сам рекла да ћу једног дана имати своју самосталну изложбу.

Родитељи су желели да упише Средњу медицинску, а Љупкина жеља је била Уметничка школа. Међутим, није успела, вајарство је било препрека, те је уписала и завршила Пољопривредну школу.

– На брзину сам се удала и ништа није било од даљих планова у уметности – каже Љупка. – Имала сам срећу да се с 21 годину запослим у Водопривредном друштву, где сам радила 38 година. На тај начин сам „преболела“ уметност. Озбиљније сам почела да сликам за време бомбардовања 1999. године. Зацртала сам себи да ћу, кад будем урадила 50 слика, направити самосталну изложбу, прва да буде у родном Бегечу. То сам и остварила. У почетку своја дела нисам желела да продајем, али кад их се накупило, пристала сам, мада ми то ни сада није приоритет. Све радим само зато што хоћу, не оптерећујем се.

Од водених боја, преко уља на платну, Љупка Илишевић почела је да слика и на свили. Имала је десет самосталних изложби, а на колико је колективних учествовала, не може да се сети. Радо се одазове где год је позову, излагала је и у Србији и у иностранству, али најчешће у Новом Саду и околини. Успут је почела да се бави штрикањем, хеклањем и ткањем. Значајне награде, сва три места, понела је с манифестације „Дунавски вез“ у Бачкој Паланци, на којој је учествовала седму годину заредом.


Пријаве слати имејлом

Конкурс „Херој улице”, који организују лист „Дневник”, „Новосадска телевизија” и „Колор прес група”, отворен је до 15. децембра. Сви суграђани који познају или у свом комшилуку имају некога ко нешто чини за срећу других, бави се нечим занимљивим, хуман је, брине о старијима или им помаже, збрињава и храни животиње, или некога кога деца много воле, могу их пријавити на имејл-адресу herojulice021­gmail.com.


– Како сам успела све да савладам? Нешто посматрам како други раде, нешто сам пратила преко интернета и, што је најважније, увек сам имала подршку, али и помоћ супруга и ћерке. Супруг ми највише помаже тиме што воли да кува – признаје Љупка уз осмех. – Осим тога, воли да пеца, тако да свако има своје задовољство, па се и ту разумемо. Ја волим да откривам нешто ново, не могу стално исто да радим. Много тога сам научила захваљујући интернету. Сликам искључиво код куће и радим ноћу.

У чему је тајна повезивања свих активности с приватним животом – питање је које се у таквим примерима често поставља.

– Не знам шта бих рекла, ваљда ме све то испуњава. Не трошим време на празне приче по комшилуку, супруг и ја обично прошетамо поред Дунава. Морам да признам да нисам посебно везана ни за децу, ни за комшије. Мог супруга деца више воле, али са свима сам добра. Знају људи да сам увек ту за све што им треба. А кад сам прочитала како ме је Гоца представила, расплакала сам се. Леп је осећај заиста, нисам имала утисак да сам све то постигла – закључила је Љупка Илишевић.       

Б. Павковић

Фото: С. Шушњевић

 

EUR/RSD 117.5515
Најновије вести