Душан Совиљ из Степановићева: Економиста прешао на земљорадњу

НОВИ САД: Педесетшестогодишњег Душана Совиља из Степановићева стицај околности навео је да се, иако економиста, прешалта на пољопривреду.
d
Фото: Dnevnik (Slobodan Šušnjević)

Радио је некада у „Технометалу” као комерцијални референт, а када је талас приватизације узео под своје и поменуту фирму, ускоро је поделио судбину многих колега – био му је уручен отказ.

Све се одиграло по уобичајеном сценарију из тог доба, каже Совиљ.
Како додаје, нови власник је решио да изда просторије у закуп, што је за већину запослених значило да морају да потраже нови посао.

Срећа у несрећи је била што сам повремено, колико ми је време дозвољавало, до тада помагао оцу у пољопривредним радовима, па сам се у ходу престројио на област пољопривреде. Тих десет хекатара још неколико година обрађивао сам заједно с оцем, а када сам земљу, после очеве смрти наследио, почео сам да „експериментишем”, вели Совиљ.

Садио је, каже, различите културе: бундеву голицу, уљану репицу, мак, семенски грашак, пасуљ, кромпир и лук, с различитим успехом, да би се последњих година посветио искључиво „сувом” ратарству - соји, кукурузу и, нешто мање, пшеници.

Судбина земљорадника је, нажалост, таква да му небо одређује квалитет и количину рода, а „неко други” цену, каже наш саговорник.

Умело је, додаје, лепо да се заради на пасуљу, али је време показало да је ова земља најбоља за соју.

Био сам испочетка прави ентузијаста, правио велике планове, али када сам се уверио у то колико је новца потребно само за гориво да би „тифон” систем за наводњавање испунио сврху, врло брзо сам одустао. О раду и непроспаваним ноћима да и не говорим, каже наш саговорник.

На питање може ли се лепо живети од пољопривреде, Совиљ каже да је женина плата из „Паркинг-сервиса” сигурица, а његов учинак на њиви је шаролик, иако се не жали.

Откупна цена соје, која овде најбоље успева, сада се креће око 38 динара килограм, а и за њу смо се тешко изборили, иако би нас, произвођаче, задовољило да је око 50 динара, не крије Совиљ.

У нашој пољопривреди, каже, субвенције нису регулисане на одговарајући начин, а све је евидентнији и недостатак радне снаге. У суседној Хрватској, на пример, за хектар посађене шећерне репе субвенције су 600 евра, а код нас 4.000 динара. Ипак, сељак се овде бори, ради и сналази се како зна и уме. Мој силос је пун прошлогодишњег рода соје, ту је и приколица пуна окруњеног кукуруза, али и то „жуто злато” полако губи на цени, наводи Совиљ.

Фото: Dnevnik (Slobodan Šušnjević)

Где нестаде хумус?

Душан Совиљ каже да је пре две деценије у атару села Степановићево земља садржала 5,5 одсто хумуса, док су недавне анализе показале да је тај проценат опао два одсто.

Питамо се где је нестао хумус који земљи даје квалитет, а ја одговор проналазим у томе што нам је сточни фонд практично уништен, сматра наш саговорник.


Син и ћерка студије приводе крају и свакако неће наставити да се баве пољопривредом.

Искрено, да сам млађи, верујем да бих срећу потражио негде у иностранству, али сада је касно за такве подухвате. Задовољан сам што сам имао чему да се посветим када сам остао без посла. Бављење пољопривредом изискује стална улагања, тако да сам временом комплетирао механизацију, од трактора, преко, комбајна, до вршилица, зелене линије за детелину од које сам неколико година такође могао лепо да зарадим. Заправо, још ме је мој деда научио да у пољопривреди „новце мораш да потражиш управо тамо где си их прошле године изгубио”, каже наш саговорник.

С. Савић

Пројекат „Приградска насеља – Од оснивања до будућности” је суфинансирао Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.

EUR/RSD 117.3460
Најновије вести