Елијарова муза прва је насликала голог мушкарца

„Оно што Уметност нуди је простор у коме Дух може да дише„ била је мисао, простор, физика и метафизика, Ид или Суперего из кога је Леонор Фини изронила као светски најславнији женски

сликар свога времена. За разлику од Фриде Кало чија је слава делом потиче из брака с мексичким муралистом Дијегом Ривером или Габриеле Мантер која ју је црпела и из везе са Василијем Кандинским, Аргентинка Леонор Фини је, по речима неких биографа, сама градила своју позицију на уметничкој карти, мада биографски подаци говоре да су и за њу мушкарци чинили чуда.

Пол Елијар јој је написао песму, Жан Жене је писао инспирисан њеним „перфектним цртежом„; Жан Кокто је називао „божанском хероином„. Била је једна од највише фотографисаних личности двадесетог века, а и поред тога данас позната мањем кругу љубитеља уметности, пре свега надреализма. Била је краљица париског боемског живота, стално присутна у новинама, што због својих слика, илустрација, позоришних костима, а што и због животног стила.

Рођена је у Буенос Ајресу 30. августа 1907. године, а одрасла је у Трсту у Италији. Мајка Италијанка удала се за богатог пословног човека и са њим отишла у аргентинску престоницу, али је он, као припадник зилота, тражио да се живи у сиромаштву. Мајка је заједно са малом Леонор дошла назад у родитељску кућу у Трсту. Отац Ерминио је чак покушао да киднапује девојчицу, тако да је један период детињства провела маскирана у дечака, кад год је излазила из куће. Ово маскирање је оставило дубок траг на Леонор и касније у њеном животу играло значајну улогу. Још као девојчица знала је да жели да се бави уметношћу, потакнута трпљењем у другој трауми током раних тинејyерских година. Болест очију коју добија тражила је да носи завоје и да буде даноноћно закључана у затвору таме у којој није имала избора осим да развије унутрашњу визију. Током дугих периода мрака, настала је визуелизација фантастичних слика, које су касније постале део њене уметности. Због неприкладног понашања је избачена из три школе, али је волела да црта и слика, тако да је убедила мајку да јој допусти да студира уметност. По сопственим речима, још као дете испитивала је однос према смрти и одлазила у мртвачнице да посматра тела изучавајући анатомију. Та своја чудна интересовања утискивала је у ум успевајући да створи емоционалну дистанцу и посматрајући све кроз сопствену естетику и градећи иконографију која је прати читав стваралачки пут. Била је страствени читалац и до краја својих тинејyерских година је прочитала све радове Фројда, бројне кљиге из уметности, када посебан печат на њу остављају Обри Бердслија и Густав Климт.

Са 17 година одлази на студије у Милано у коме је 1929. представила свој рад у галерији Барбароук, али у то време центар уметничког живота је Париз у који се сели. Заљубљује се у италијанског принца Лоренца и придружује му се у Паризу, у августу 1931. године, са намером да се уда за њега. Пошто љубавна прича између њих двоје није имала срећан крај, Леонор је остала у Паризу а Лоренцо се, неожењен, вратио у Милано. Као амбициозна 24-годишња девојка, није губила време. Ускоро је ушла у париски круг уметника, а надарена да склапа пријатељства, лепа и пријатна, паметна и топла, постала је незаобилазни гост на забавама и приватним изложбама париског круга. Дружила се са Елијаром, Пикасом, Максом Ернстом, Анријем Картије Бресоном и Далијем.

Прву изложбу одржала је у галерији Боњеан коју је водио Кристијан Диор пре него што се преоријентисао на моду. Критика је добро прихватила и ову, прву самосталну изложбу коју је уприличила једна жена сликарка, као и наредне, а успех ју је довео у контакт са великим бројем надреалиста.

Године 1942. насликала је голог мушкарца, који је уједно и први такав акт насликан женском руком. И у стварном животу, Леонор је рушила границе. Сама је говорила да скоро никад није живела само са једном особом и да је више волела неку врсту комуне, у својој кући пуној мачака, које су јој такође биле опсесија, и у друштву својих пријатеља, једног мушкарца који је више био љубавник и другог који је више био пријатељ.

Дакле, затим, двојица италијанских аристократа и 17 мачака, дворцу у коме је створила помало језиву, театарску атмосферу, са драперијама, скелетима, луткама, оријенталним теписима, костимима за позориште. И сама се облачила необично, у оријенталне хаљине, или широки кимоно, са косом подигнутом високо или разбарушеном. Стварала је уметност и сама је била уметност. Умела је да привуче пажљу где год се појавила, макар и тако што би косу офарбала у плаво, зелено, златно, или тако што би се на некој забави појавила обучена само у бело перје и чизме. Говорила је да је одувек живела и стварала сопствено позориште. Послератно време је у Паризу донело и нову моду прављења маскембала на којима је Леонор Фини била у свом елементу. Свако њено појављивање на маскембалу у непоновљивим костимима је обавезно сликано и за магазине и насловне стране. То јој је донело и нове ангажмане за позоришни костим. Али пре свега, Фини је себе видела као уметницу. Сликала је снове и надреалне светове, тврдила да су снови главни извор њене имагинације. Током живота постигла је и велики међународни успех, излагала широм света, али после њене смрти помало је заборављена и остављена по страни.

Леонор Фини је умрла 28. јануара 1996. године у Паризу.

Сузана Спасић

 

Није трпела Бретонов диктат

Макс Ернст, са којим је била у љубавној вези, упознао је са Бретоном и осталим надреалистима. Дали ју је описујући је Бретону рекао да је типични „мали буржоаски менталитет„. Управо због неслагања са Бретоном, који је био познат и као женомрзац, није постала члан његове групе, али је учествовала на њиховим изложбама. Њије трпела Бретонов диктат, а у полемици о надреализму стала је на страну Далија. Њене две слике су 1936. године приказане на изложби надреалиста у Лондону  и одмах изазвале скандал. На сликама су приказане младе жене у бизарном и напола еротском ритуалу. У Паризу је Леонор Фини имала бољи пријем и критике и публике.

EUR/RSD 117.5802
Најновије вести