Снежана Радовић: Пад емпатије и раст нарцизма

Лекар Снежана Радовић је годинама радила у једној фармацеутској кући коју је напустила када је приметила недостатак емпатије према запосленима. Снежана одлази у приватну праксу где као саветник у психотерапији директно помаже људима, између осталог, и са проблемима насталим управо због недостатка емпатије у корпорацијама за које раде, или у њиховој породици, или окружењу.
Приватна архива
Фото: приватна архива

Стога је Снежана Радовић одличан саговорник на тему пада емпатије и раста нарцизма који бележе бројна психолошка истраживања у савременом добу.

- Јако је важно ако говоримо о емпатији да говоримо о саосећајности, уживљавању у оно што нам неко у одређеном тренутку говори. Дакле, ја саосећам, не расплакујем се и нема потребе да се расплачем због онога што ми неко говори. Дакле, показујем дубоко поштовање према садржају и емоцији коју неко преко пута мене износи - објашњава Снежана Радовић на почетку разговара.

Како се заправо развија емпатија код човека, да ли је добијамо рађањем или стичемо кроз интеракцију с окружењем и зашто је толико битна улога мајке за развој емпатије? Дакле, шта је потребно једном детету да би на здрав начин развило емпатију?

- Најранија истраживања су показала да је јако важно још за бебу у стомаку како се мајка осећа јер то преноси на дете. Када се беба роди, говоримо о новорођенчету, јако је важна подражајна, тактилна комуникација. Она теорија пусти дете да плаче, не даје баш најбоље резултате јер оно тада доживљава да је само, а мајчин додир и откуцаји срца га умирују. Даље, емаптија се развија кроз интеракцију с другим људима, најпре с породицом, браћом и сестрама. Ми као људска бића имамо механизам копинга или модификовања. Доста тога чујемо али још више усвајамо методом гледања. Уколико ја гледам мајку која се сакрива по ћошковима и не показује ми осећајност, не показује ми спектар емоција, то је проблем. Мајка је одговорна за матерњи језик, а то није ни српски ни енглески него језик емоције и дисциплине. Мајка је та која преноси језик емпатије. Када дете падне и расплаче се, она му не говори „Како си смотан?” него „Разумем те” и не зауставља му сузе него му даје дозволу да плаче. Е, то је тај почетни део емпатије. То је адекватна реакција на то што се десило и онда то деца тако и учитавају.

Потом, емпатија се развија кроз социјалне групе, кроз школовање где важну карику имају учитељи и наставници. Често се на терапији говори о томе колико је била топла, односно емпатична мајка или учитељица, односно учитељ. У тој фази до неке 10. године највећи део тог нашег емотивног садржаја се учита. Врло често се у нашој култури помиње и бака која постаје психолошки родитељ. Она показује емпатију кроз нуткање, храну, кроз бригу: „Јеси ти мени гладан...жедан....да ли ти је хладно?” Врло често се мириси детињства везују за крофне или ванилице које је правила бака. Не памте деца мирис и укус мобилног телефона или неке ТВ емисије. Остају и ти тактилни утисци - како је бака или мама умела да их загрли или пољуби или држи у крилу. Била сам јако узнемирена када ми је разредна мог детета рекла да постоји забрана контакта у школству што мислим да је јако оштећујуће. Ако је детету рођендан, оно очекује емпатију од другара, рецимо загрљај. Када је човеку тешко, најинтимнији чин пружања подршке и емпатије је управо загрљај који нам је био забрањен и одузет током короне а ми нисмо навикли на то попут неких других друштава и нама је то јако оштећујуће. Није се десио само овај обавезни локдаун него је дошло до локдауна појединца и суштинског затварања људи и осећаја дубоке усамљености.  

Ако је та емпатија природно развијена на начин на који сте описали, да ли је могуће да се тако лако уништи друштвеним околностима које смо прошли током короне или је она смањена код нове генерације због тога што другачије одрастају, што та мајка није више код куће у 14 часова него је често одсутна цео дан а ни баке нису више део домаћинстава?

- Свако од нас изгледа као знак мерцедеса, значи трећина је генетика, трећина је оно што нам је сервирано, презентовано у нашој породици и последња трећина је оно што закључујемо у интеракцији с вршњацима кроз медије и друге социјалне групе. Највише се та средња трећина коригује терапијом. Уколико сам имала хладну мајку, неемотивну, неемпатичну онда ја то нисам имала где да учитам, а ако ми неко нешто није дао онда ја то не могу да дам другоме.

Како се то коригује?

- Освешћивањем тога да људи нису опаки, зли и покварени. Када се родимо ми немамо ниједан страх, нашим растом и развојом, реакцијом наших родитеља ми почнемо да развијамо страхове реченицама попут: „Не на тај тобоган”. Оштећујуће је и кад родитељи скривају емоцију. Врло често кад питам на терапији да ли су видели мајку да плаче, кажу да нису и да их је кажњавала ако види да они плачу. И онда се учита тај неурални круг да је то неко неприхватљиво понашање. Па ако се на то дода да су људи зли и покварени и да ће те искористити, то додатно индукује детету страх од блискости. Сви ми желимо да остваримо блискост, рецимо, у партнерским односима. Људи то желе али се боје да уђу у то и онда формирају дубоку фрустрацију, незадовољство. Родитељи треба да охрабрују, да наша крила развијају, да кажу да је ОК заплакати, да је ОК бити остављен...

Ти родитељи су некада били веома присутни али нису вербализовали своју љубав у том смислу да изговоре све те ствари које сте навели или да кажу „волим те” и опет је било емпатије.

- Јако је важна та наша базична сигурност. Ја знам да шта год да се деси у спољном свету, ја се враћам у моје гнездо, а то су мама и тата који ће чак и ћутањем показати да сам ја ту безбедан, да имам храну, да ми је топло, суво, да имам основни садржај тих егзистенцијалних нагона попуњен. Следећи су нагони за блискост које добијамо кроз интеракцију а можемо тај осећај пружити и кроз то присуство. Тачно, није се много говорило „Волим те” али сада имамо генерацију која након рада на себи почне то да говори деци, али с друге стране када им се дете обрати они кажу „Не могу сада, на састанку сам, је л видиш да сам заузет, крај месеца је, имам извештај, сад ме гњавиш...” Ако га ја десет пута одгурнем када сам му потребна, шта ће то дете научити, како ће се осећати? Дете се све више повлачи у себе и одваја од нас. А онда ми за викенд уплатимо скупо путовање и сви су све време загледани у своје телефоне. Увек говорим родитељима: „Слушајте своје дете”.

Дефиниција емпатије обухвата и разумевање друге особе и њеног живота, како је онда могуће да са растом политичке коректности опада емпатија. Или је можда политичка коректност покушај да се вештачки надокнади емпатија и може ли се то на тај начин надокнадити?

- Ми смо се суштински удаљили од самих себе и онога што је пуна и здрава љубав. Политичка коректност има пуно предности али некако на вештачки форсирани начин, нагло, желимо нешто што је кренуло већ озбиљно да клизи. Није само говор, вербализација, писани текст начин да покажемо поштовање. Ми смо онај део показивања поштовања кроз понашање, кроз бонтон, једноставно изгубили. Отуђили смо се и одаљили од своје суштине али и једни од других. Не постоји онај део „активно те слушам, чујем те, важно ми је шта говориш јер си ми ти важан и волим те као колегу, пријатеља, члана породице...” То сад желимо да надоместимо као на плејбек али је то све недовољно хумано и недовољно емпатично. Заборавили смо најскупље питање: „Како си?” али да се не пита ритуално и колоквијално него да се сачека на одговор и да се тај одговор саслуша.

Ако је политичка коректност у ствари покушај да се на друштвеном нивоу надомести тај недостатак емпатије из којег произилазе бројни вербални конфликти, као да је на личном нивоу то било узимање кућних љубимаца које је било у невероватном порасту, посебно током и након короне. Да ли су ти кућни љубимци нека компензација за емпатију?

- Мени као људском бићу недостаје љубав, недостаје било каква комуникација. Уз дужно поштовање људи који имају кућне љубимце, они не могу да надокнаде, покрију, заузму комуникацију између два људска бића. Љубимци имају искрене реакције, мазни су, топли и тактилно подражују власника и то наравно изазива пријатност код власника. Али кућни љубимац не разговара, не конфронтира се, не свађа се а ја као власник имам максималну контролу над њим. Оно што је мени поразно, као мајци троје деце од пете до петнаесте године, приметим да у парку пуно људи шета са кућним љубимцима што као лекар похваљујем јер је јако здраво али много мање видим родитеља који шетају са својом децом.

Кућни љубимац даје ту безусловну љубав, јесмо ми онда размажени или егоцентрични ако то очекујемо од других људи?

- Једина безусловна љубав која постоји код људи је она између мајке и детета. Код кућних љубимаца, осим што имате безусловну љубав, имате и контролу јер управљате с тим створењем. Када родите дете, то је једна бесповратна функција у вашем животу и не можете да се предомислите и кажете после три дана: „Ја ово више не желим”. Значи спремни смо да имамо дете када смо спремни да се одрекнемо неких својих жеља, потреба, захтева...на одговарајући временски период. Јесте лепо, али је и јако захтевно. Код кућних љубимаца можете да поступате како сте ви одлучили, када га храните, кад иде у шетњу, када на поводац јер се он не расправља са вама и онда ви имате контролу и доминацију. Фрустрација је непријатна, али је као и болест и смрт саставни део нашег живота. Међутим, људска бића свашта нешто данас дефинишу фрустрацијом, рецимо чак и разговор с пријатељем који се жали на неку тегобу. Лакше је да човек буде сам са собом али тако се неће ни оплеменити ни одуховити. 

Јесмо у том бегу од фрустрације постали нарцисоидни и закинути за емпатију и каква је њихова корелација?

- Једна од првих карактеристика нарцисоидног понашања јесте недостатак емпатије. Друга карактеристика је да су ти људи јако интелигентни, шармантни, омиљени у друштву, велики говорници, љубазни. Али све што чине јесте да би задовољили своје потребе. Склони су да спинују одбосно тролују разговор и да у секунди пребаце да нешто нису мислили или рекли уз озбиљну индукцију кривице и емотивног етикетирања: „Ти то мени стално радиш, ти си такав и такав”. Наравно да су себи увек на првом месту и да нас слуђују јер довољно пута изговорена лаж постаје истина. Они то врло перфидно и интелигентно раде. Ниједан нарцис се неће излечити нити разболети али своју околину озбиљно разбољева. И никад на терапију не долази нарцис него они који су претрпели последице његовог понашања. Он је свет скројио према себи и нема разлог да се мења, а људи који воле да угоде, који су емпатични, лепе се на структуру нарциса. Опет за развој овакве личности пресудна су она три дела мерцедеса о којима смо причали, дакле генетика, али и структура у којој се развија. Ако мајка стално говори: „Ти си најпаметнији, ти си најбољи”, он ће то и учитати...

У европским друштвима, посебно западним, јако се форсира да се та психопатска структура запошљава за менаџере јер њих не занима што вам је неко умро, ви сте ту да радите по сваку цену. Чак се и циљано хедхантинг ради у том правцу. Што је човек емпатичнији то се доживљава као минус на интервјуу.

Мислим да нашем друштву, од свих ових патологија које имамо, озбиљно недостају доза и мера, и у храни и пићу и у информацијама, лековима, емпатији, политичкој коректности.... Треба нам средња мера, једна медијана. Када би то функционисало, ово друштво би било много квалитетније. Производ овог друштва је управо опадање емпатије, раст нарцисоидности и отуђење.

Како бисмо то могли да превазиђемо, шта је савет родитељима пре свега, како одгајати дете?

- Јако је важно да саслушамо нашу децу, то није увек лако, али морамо одвојити то време да их саслушамо, уважимо. И можда не треба увек да им нудимо решења из наше диоптрије, односно референтног оквира јер онда то дете слуђено одлази у учионицу, у парк, међу вршњаке где то не може да примени па се збуњује и изгуби, а само није оспособљено да то реши. Дете мора петсто пута да падне да би научило да хода. Мора петсто пута да се сукоби са другаром да би научило да се заложи за свој став, за себе. Ако мама или тата иду да се изборе за вас, онда ће бити исмевања околине и то дете онеспособљавамо.

Снежана Милановић

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести