Депресивцима прија редуковано животно устројство

Док је у Србији тренутно забрањен рад свим приватним ординацијама, те се људима у душевној кризи помоћ пружа само путем телефона или видео-четова, амбулантна психотерапија у Немачкој није подлегла рестрикцијама у досадашњем току пандемије.
1
Фото: pixabay.com

Будући да у том послу и иначе нема директног телесног контакта између терапеута и пацијента, одстојање од отприлике два метра за време разговора довољна је превенција заразе вирусом корона. Осим тога, ова земља има систем јединствен у Европи у којем је приватна пракса под окриљем државе, па долазе и клијенти којима здравствено осигурање плаћа психолошку помоћ, што стручњацима даје посебан увид у ментално стање шире популације током ванредних мера.

Јасна Шраг, Новосађанка са трајном адресом у Штутгарту, 2013. године је, после завршених студија психологије, а након тога и психотерапије, отворила своју ординацију у центру тог немачког града.

– Моји пацијенти нису психијатријски случајеви, већ је углавном реч о особама које имају проблема са страховима, депресијом, као и психосоматским поремеајима – додаје Јасна Шраг. – Откако је наступила криза повезана са вирусом ЦОВИД-19, нисам приметила пораст јављања, али је корона свакако константа у разговорима, присутна на рубовима личног скупа тема, или се осећа као латентна обојеност тренутног животног осећаја. Од пацијената често чујем да имају много мање страха од самог вируса, колико од последица тренутне ситуације на привреду, финансије, оување радног места, наставак студија итд. Присутна је иритација због ограниености друштвених контаката, иако су рестрикције много блаже него у Србији. У области Баден-Виртемберг имамо забрану окупљања, дозвољено је кретање у јавности само појединачно или у пару, осим ако се не ради о родитељима са децом. Тај осећај смањене личне слободе и контроле над догађањима је тема са којом се многи из немачких послератних генерација суочавају први пут у животу. Моја је претпоставка да би садашња догађања тек након повратка у „нормалу” могла показати одређене последице у зависности од особе и њене психичке структуре. Искуство да живот у једном тренутку може да буде постављен наглавачке, да све референце на које смо навикли могу да се изгубе, спознаја је која баца дугачку сенку и остаје похрањена у психичком систему. Да ли ће га она у одређеним будућим моментима или чак трајно ослабити, зависи ипак од личног нивоа резилијенције, што би се рекло, од личног психичког „имуног система”.

Говорећи о специфичном и изненађујућем понашању које је приметила не само у ординацији него и на улици, напомиње како људи под притиском прво укључују модус прилагођавања и преживљавања, због чега су способни да савладају стања и задатке који су им у нормалним околностима изгледали као немогући.

– Тренутно имам са једне стране пацијенте који извештавају управо о смањеном интензитету страха у друштвеном окружењу где је општи ниво страха повећан – каже она. – Депресивни пацијенти, који су живот доживљавали као мноштво импулса и захтева над којима нису имали никакав „преглед”, описују психичко олакшање и бољу оријентацију у условима у којима су структуре и захтеви „поједностављени и прегледнији”, што се може рећи за постојећу ситуацију. Многи се у недостатку спољашњих импулса окрећу ка себи, ка свом унутрашњем психичком простору. Сортирају изнова животне приоритете и размишљају о ономе што им је заиста важно, доживљавајући то као ново и веома пријатно. Редукција на егзистенцијални минимум или чак статус љуо у одређеним животним подручјима поклања време за дубље опажање сопствених мисли, осећања и жеља. Једни описују своје стање као процес личног прочишћења. Други опет проналазе или прочишћавају канале ка сопственом хумору, што сматрам веома позитивним за људе у јужној Немачкој, код којих у уобичајеним околностима пре доминирају озбиљност, резервисаност и својеврсна емотивна уштогљеност. Дакле, реакције су заиста различите.

Ових недеља запажамо многе примере солидарности, али исто тако и њене супротности: посебно се полемише о апелу на грађане не само у Немачкој него и у другим европским државама, па и у нама суседној Републици Српској, да комшије или познанике који се не придржавају прописаних мера самоизолације пријаве надлежним институцијама.

– Као и сви остали феномени, и солидарност је један континуум и има своје границе и на негативном и на позитивном полу. Оне су углавном постављене тамо где је (објективно или имагинативно!) угрожена сопствена егзистенција. Ипак, ми се тренутно још увек крећемо у оквиру једног подношљивог интервала у којем тиме што показујемо солидарност није угрожен сопствени опстанак. Тај интервал је и надаље растегљив и није достигао свој максимум, иза којег би показивање солидарности било или отежано или немогуће. Али као што и сам народ каже да изузеци потврђују правила, и ту има изузетака – напомиње.

Многи у Србији ово стање упоредили би са бомбардовањем, после којег још дуго нису могли да буду спокојни, па су им и сами звуци грмљавине или путничког авиона уносили немир. После овог искуства, остаће слике лица са маскама које прикривају изразе и отежавају инстинктивну невербалну комуникацију, па и медицинског особља у скафандерима, јединих, а понекад и последњих људи које су оболели виђали у вишенедељној изолацији.

– Иако постоје сличности између искустава за време бомбардовања и тренутне кризе, постоје и разлике. За време бомбардовања, људима је било једноставније да дефинишу „непријатеља”. Он је био фокусиран и временски и просторно. Тренутни непријатељ је голим оком невидљив и поврх тога: глобалан. Ту се ради о „трауматичним” искуствима друге врсте. Оно што могу да замислим као последицу јесте повећан ниво опште психичке напетости из којег би резултирао појачани сензибилитет за теме са којима смо тренутно суочени: ограничење слободе кретања, губитак осећаја контроле и сигурности, поузданост снабдевања неопходним намирницама итд. Да ли ће се након кризе повећати квантитет у формирању клиничких симптома као што су опсесивно-компулсивни, анксиозни или депресивни поремећаји, остаје да се види. Притом ипак не треба потценити људску способност прилагођавања и дубоку потребу за поверењем, у себе, у друге, у живот. Без њега, живот је не само незамислив него и немогућ. Са поверењем је чак и у кризи могуће пронаћи нови смисао и живети га након кризе – закључује Јасна Шраг.

Слађана Милачић

EUR/RSD 117.3269
Најновије вести