РЕШЕНА МИСТЕРИЈА Новосађанка модел за Будванску балерину

Оно што је Мала сирена за Копенхаген, то је балерина или пласачица на плажи Могрен  за Будву. У оба случаја реч је о скулптурама које су симболи двају градова, најпосећеније туристичке атракције и уз то места на којима се посетиоци најрадије фотографишу за успомену.
balerina budva pixabay
Фото: pixabay.com

И док се за Малу сирену зна да је син оснивача пиваре Царлсберг, Карл Јакобсен, одушевљен балетском представом о истоименој бајци Ханса Кристијана Андерсена, 1909. године молио балерину Еллен Прице да позира за истоимени кип, што је она одбила јер је требало то да уради нага, па је израду скулптуре поверио вајару Едварду Ериксену, коме је супруга послужила као модел, за будванску балерину или гимастичарку како је ређе зову, много је више легенди и нагађања, него чињеница. Мала сирена од 1913. краси стену на Лангелиние променади, а будванска се налази на својој стени од 1965. или нешто раније и данас представља  најфотографисанији призор не само Будве него, кажу, и целе Црне Горе.   

Будванска балерина дело је београдског вајара Градимира Алексића. Међу локалним становништвом постоје разне легенде, од тога да му је за њену израду као инспирација послужила прича о девојци која је била верена за морнара. Морнар је, каже се у легенди,  отпловио на далеки пут не би ли зарадио за заједнички живот с њом. Никада се више није вратио, а она му је остала верна и свако јутро је долазила до стене на којој је сада скулптура. Чекала га је годинама,  све док је једно јутро нису нашли мртву на стени.

Оно што међу локалним становништвом нико не помиње, јер не зна, јесте податак ко је вајару послужио као модел за чувену скулптуру. Прича о томе води нас у Нови Сад у далеку 1962. годину. Те године, тадашња четрнаестогодишња новосађанка Олга Каливода са родитљима летовала је у Макарској.

Олга или  Олгица како је најчешће зову, била је у то доба атлетичарка  и члан новосадског Атлетског клуба „Војводина“.  Главна дисциплина јој било трчање на 80 метара с препонама. Како каже, највећи успех који је у краткој спортској каријери остварила, било је пето место у држави. Такмичила се увек за репрезентацију, једном је била и првак Војводине.

Фото: Приватна архива

- У то време ми, спортисти смо били прави аматери и ентузијасти –присећа се  Олгица. – Нисмо имали идеалне услове за тренирање, често смо тренирали с кошаркашицама и одбојкашицама. За нас су тада награде  биле диплома, евентуално медаља и, чоколада.

Као предани спортиста те године док је одмарала у Макарској са родитељима, сваки тренутак је користила да трчи и буде у кондицији. Трчкарала је  и вежбла около и тако, вероватно,  скренула пажњу на себе.

Градимир Алексић, тада млади вајар, пришао је њеним родитељима и питао за дозволу да фотографише Олгицу у купаћем костиму. По Олгичиној причи, отац јој није био одушевљен тим предлогом, али је на крају допустио. Током тог боравка у Макарској, вајар је направио и скице. За разлику од фотографија, које је Алексић поштом послао Каливодама када су се вратили у Нови Сад, скице Олгица никада није видела.

- По мом мишљењу, он је трагао за идеалним пропорцијама за своју будућу скулптуру, лице му није било битно  – каже Олгица и додаје да је осим фигуре на скулптури препознатљив и коњски реп који је у то доба носила .  – У оно време била је то велика ствар, али прича о томе се ту отприлике и завршава. Нисам имала после тога контакт с аутором скулптуре. Чак се не сећам како је изгледао, памтим само да је био млад уметник. За време студија у Београду срела сам га и он ме је позвао да дођем у атеље који је имао на старом Сајмишту, али нисам отишла, нити сам пратила после његов рад. Негде сам прочитала да сваке године одлази у Будву и обилази своје дело.

Пре но што је завршила у Будви, или један њен одливак, балерина или играчица била је изложена у Пионирском парку у Београду. О томе говори и текст из Вечерњих новости објављен пре 53 године. У њему се наводи да Градимирова скулптура играчице у Пионирском парку у оквиру поставке „Скулптуре у слободном простору” привлачи велику пажњу, нарочито странаца. Аутор текста се пита због чега је она толики предмет интересовања пролазника и покушава да да одговор на то питање. Сматра  да је то зато што влада поплава апстрактних форми и украса и да су људи жељни реалистичких облика.

У истом тексту у Вечерњим новостима, потписник спомиње податак да се Алексићева „играчица“ већ  дуго времена налази испред самачког хотела у Иванграду. Старе разгледнице садашњих Берана то и потврђују.

Но, Олгичина фигура не налази се данас само у Будви.  У другачијем положају, колико Олигица зна, може се видети у парку у Матарушкој бањи, у склопу тамошње фонтане, као и у Зајечару где је приказана с дететом.

С тим да је као четрнаестогодишња девојчица послужила као модел за познату скулптуру будванске играчице, упознат је само ужи круг  Олгичиних пријатеља и колега, међу којима су и планинари, будући да је она страстевни планинар. Пријатељице које су ишле у панинарење по Србији, знале су у шали да кажу да иду „стазама Олгичиних скулптура”.  Када је са колегама касније као инжењер пејзажне архитектуре бивала у прилици да буде у близни неке од њих, они би збијали шале и правили фото-сешн са њеном склуптуром.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.5959
Најновије вести