У ЛИЈЕПОМ СТАРОМ... Жив је Ћоркан, а Лотика пече лебац

Посета Западу Србије и златиборском крају постаје све напорнији и агонизујући покушај да се нађе мотив за долазак, јер захваљујући дивљачкој урбанизацији бивше лепотице, одмор у негдањим Краљевим, па онда Партизанским водама пре подсећа на вишедневни боравак на београдској Бањици или новосадском Лиману 2, него уживање у миру и тишини прелепих планина.
visegrad
Фото: М. Миљеновић

Онда ти „пукне филм“, седнеш у кола и кренеш. Где? Сирогојно исто већ деценијама, Злакуса комерцијализована својом керамиком, Потпећка пећина се, изузимајући осветљење и приступне стазе, не мења већ еонима, Кустин Мећавник одавно продата прича, ни са ускотрачним Ћиром није боље. Еј, па никад у Андрићевом Вишеграду нисам био, а зилион пута ишчитао „На Дрини...“ Дај да коначно и ходам по њој!

Наречени Куста се постара да ти мало преседне пут ка недалекој граници са БиХ, јер тек педесетак метара до границе заустави те рампа његових ренџера, то јест особља Парка природе Мећавник и наплате 200 динара јербо си издувним гасовима онечистио ваздух резервата, као да си до Дрвенграда гурао кола, па се тек пред границу почело димити из ауспуха. ‘Ајд добро, севап је природу и Немању помоћи, општа је беспарица, а зна се колико се пуно у Србији на екологију полаже.

Дланом о длан, кроз кланце босанске, окићене још увек последњим ратом обогаљеним спаљеним и рањеним кућама и кућерцима, већ си стигао у Андрићев, за писмена човека митски Вишеград. Два дана пре избора у БиХ, на улазу тужно-смешан билборд Додиковог СНСД-а, посвећен извесном парламентарном кандидату те странке Дарку Андрићу, са кога се шаље препорука зашто гласати за њега. Леп, млад човек, утегнут у, чини се, два броја мање листер одело, ручни сат, наравно, величине бакиног векера минус звона, само му глава и стопала „искачу“ из габарита билборда, што појашњава маркетиншки слоган, очито најбоља препорука бирачима за избор у Скупштину Српске. „Висок 2 метра“. Смејао бих се и сад, да нису у међувремену обелодањени Додикови изборни резултати.

Фото: М. Миљеновић

Најлакше је у Вишеграду паркирати код Каменграда или Андрићграда, који диже Куста за тек неколико година. Искрено, не видим неку теоријску разлику између псеудоантикног Скопља и овог покушаја оживљавања византијско-немањичко-ренесансно-османско-барокног наслеђа Босне, али да је посећено, посећено је, на чему су Кустурици данас захвалне својевремено сумњичаве касаблије вишеградске. Кажу, пре су тек ретки долазили, а и то само због ћуприје, а сад, безбели, варош пуно туриста ко шипак, па се марке, еври и динари (све три монете важе) само сливају подно Бикавца. Беху, кажу и сами, љути Вишеграђани на Емира јер се намерио да Андрићград, на чијем су улазу бронзана браћа Соколовићи, отомански везир и патријарх пећки, сазда на полуострву између моћне и вечно зелене Дрине и питомог Рзава, где су били неки спортски терени.

Пешке је Вишеградом, то јест његовим „историјским“ делом, проћи кано чашу воде попити, тек две уличице, прозване „главним“, воде до славне ћуприје

Проширише то полуострво Кустини неимари, наста места и за каменом саздан Андрићев институт, цркву Лазарицу, византијски двор, позориште, биоскоп, кафане и ресторане, споменике Иву, Његошу, Меши, Тесли.. а богами и за општинске ћате, сиротане балканске бирократије.

Пешке је Вишеградом, то јест његовим историјским делом, проћи кано чашу воде попити, тек две уличице, прозване „главним“, воде до славне ћуприје. Један ћошак раније, у здању које баш личи на Андрићев хотел, дочекује те „Лотика“, пекара „појачана“ апартманима у најам, за које нисам сигуран да је власништво какве предузимљиве дошљакиње.

Фото: М. Миљеновић

На прилазу ћуприји одјекује глас који прилично уверљиво пева чувену „У лијепом старом граду Вишеграду“ Крагујевчанина Драгише Недовића, коју је, осакаћену за стих о лепој Кики, Драгишиној љубави, прославио севдах мајстор Химзо Половина. На самој ћуприји, од које и данас, биће оптерећен генијалном Андрићевом литературом, стаје човеку дах, шета (не по каменој огради) бледа копија Ћоркана, додуше много ситнији, али исто тако гарави, не амал већ беспосличар, који гласовним севдах-трилерима од туриста измамљује по који новчић или ситнију новчаницу, па се, да му није „најки“ на ногама, чинило да су векови стали.

На капији, седам на камени диван, пода мном добрано еродирани камен углачан биће милионима задњица, доле брза Дрина, све чекам да се са дрвеним метром и шестаром однекуд појави неимар ћуприје, био он Андрићев митски Раде или стварни Коџа Мимар Синан. Устајем и наслањам на ограду где је још увек уклесана округла рупа из које штрче оштри комади олова, па ми, као жива, пред очи излази слика из Ивиног генијалног дела где колац са мученим Радисавом, по наређењу Абид-аге, постављају високо над мост, као упозорење раји да се са падишаховом и везировом вољом и моћи није шалити. Пренем се, сетим потоњих, али и последњег рата кад је неко убијао „оне друге“ на тој истој ћуприји и бацао лешеве у ‘ладну Дрину па ми преседне и посета Босни у којој, изгледа, никад мира неће бити. А ћуприја памти.  

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.3380
Најновије вести