Туристи све бројнији у опустелој Источној Србији

Док је Хајдук Вељко ономад, иза плетера неготинског шанца, кликтао да главу даје, али не и Крајину, није највероватније ни сањао о томе да неће Турци бити ти који ће опустошити тај део мајке Србије, већ ће то урадити сама Србадија.
е
Фото: Милић Миљеновић

Да је то знао, да ли би исто учинио, главу на пањ ставио за слободу потомака којима је од слободне националне државе дража бауштела германска, италијанска, француска и ине... не зато што су пусти, већ што лепоту и плодност властите земље, памет и вредноћу овдашњих људи као да не знају да искористе зарад пристојног живота на родној груди, колевци која их је заљуљала и првим мајчиним млеком задојила?

Не би био у дилеми само Хајдук Вељко, можда би се покајали због властите жртве и други устаници, али некако испада да је баш на истоку Србије, у Неготинској крајини, највидљивије наше посрнуће као народа, све наше пропуштене шансе да искористимо чињеницу да смо смештени на еденском парчету земље. Призор опустелих села подно Дели-Јована, Мироча и Црног врха, на обалама Тимока, која су при томе унакажена кичерајским монстер-кућеринама сазданим на гастарбајтерском зноју, крви, здрављу, али и плаћене сузама у самотним ноћима далеко од родног краја, ипак не могу да код путника-намерника надвладају осећај дивљења према лепоти тог дела српске домаје. Сам Неготин, столица Крајине, колико урбанизмом и архитектуром, грађанским духом као ретко која српска мала варошица, толико и осећајем ушушканости, топлине и гостољубивости, можда је и један од најбољих избора када је српски туризам у питању, у шта се и „Дневник“ могао уверити.

Фото: Милић Миљеновић

Један од три тамошња музејска простора која не би ни по коју цену требало пропустити је свакако онај посвећен барду и можда највећем српском композитору Стевану Стојановићу Мокрањцу, рођеном у оближњем сеоцету Мокрању, али занимљив је и онај посвећен див-јунаку Првог српског устанка Вељку Петровићу, који је последње две године живота провео управо у Неготину, бранећи га од турске поплаве, ашикујући при томе с легендарном хајдучицом Чучук Станом, а не треба мимоићи ни Музеј Крајине, ако ни због чега другог, а оно да би се уверило у то колико су ови крајеви били интересантни готово свим цивилизацијама, од палеолита, преко Дачана, Авара, Римљана и Византинаца, Турака и Угара до модерних Европљана, Американаца и иних, који све чешће у тај крај пристижу, не моторизовани, већ бициклима, и одседају у бројним малим пансионима.

Један од таквих је, а бициклистичким глобтротерима дефинитивно најомиљенији, онај Бојана Станисављевића, пансион „Урбана герила“, намењен авантуристима, који је пре зелена оаза у самом срцу варошице, где не само да можете за готово смешну суму новца да преноћите и обилно и укусно доручкујете већ и добијете бедекерски савет којем пара нема. Знају то и белосветски путници, па у тренутку наше посете, код Бојана, модела и узора љубазности и српске гостољубивости, затичемо немачки брачни пар пензионера којима ни улазак у осму деценију живота не смета да на бициклима крстаре овим делом нашег континента с намером да се спусте до северне Африке, или њиховог тек деценију млађег истомишљеника по транспорту, који је из родног Израела кренуо на север Старе даме, Европе. Друштво нам прави и млади брачни пар Швајцараца, лекара-специјалиста, који потребу за авантуризмом задовољавају шестомесечним одсуством с посла не би ли у купљеном старом „рејнџровер“ џипу стигли до Монголије...

– Овом бициклистичком рутом Доњег Подунавља пролазе десетине хиљада бициклиста, па многи застану и код нас у Неготину, у чијој близини се и Тимок улива у Дунав, па смо и званично подручје с најмањом надморском висином у Србији – објашњава нам Бојан, који се осим туризмом, бави и тенисом као професионални тренер, за шта у дворишту препуном бујног зеленила има и терен да докаже.

По „типу“ нашег домаћина одлазимо на ручак у чувене Рајачке пимнице (или, по модерном, пивнице), тачније „Се ла ви“ и уз гуштање ретког а аутохтоног крајинског вина црне тамјанике, слушамо причу неготинског брачног пара Саше и Сање, по занимању и образовању геометара, о том искључиво економском насељу камених кућа подигнутом током 19. века, не би ли локални виноградари имали где да прерађују грожђе и складиште, али и сами уживају у својим врхунским винима. Нису то једине пимнице, има их и у суседним Рогљеву и Смедову, Штубику и Тамничу, али рајачких 270 делује најимпресивније, мада се до њих стиже дозлабога лошим и уским асфалтним друмом, а приде због државне „заштите“ комплекса, у том туристичком бисеру не постоји ниједан тоалет.

Кад се већ човек побрине за благоутробије, ваља и ноге протегнути, а опет по Бојановом савету, нема бољег места за то од посете Вратњанским капијама, феномену природе који се заштитнички надвио над Вазнесењски манастир. Посебно је импресиван Велики прираст, пролаз у виду својеврсне капије, кроз срце планине усечен снагом речних векова, чији је свод 30 метара висок, али за њим не заостају ни нешто мањи Суви и Мали прираст, до којих се стиже повремено и захтевнијом узбрдицом, на којој је видљиво обележена стаза о којој се волонтерски брину овдашњи ентузијасти планинари. За тим природним феноменом лепотом не заостају ни Моркањски водопади на Сиколској реци или Стеванске ливаде подно Дели-Јована, монументални немањићки манастир Буково или антички локалитет Шар-камен који се везује за императора Галерија и Максимина Дају, а ако се има воље и времена, ни Зајечар, с моћном тврдом римском царском резиденцијом Гамзиградом, није далеко.

Фото: Милић Миљеновић
Турци поново освојили Рам

Посебна је прича о путовању приобаљем Дунава од Неготина до Смедерева, тзв. дунавском магистралом. Лепота Ђердапске клисуре или морска разливеност Дунава код Голупца успели су да прикрију разочарање што је, и поред недавног помпезног отварања обновљене тврђаве у њу улаз забрањен из „техничких разлога“ па се туристи фотографишу искључиво с каменим здањем као далеком позадином. Слична судбина може туристу задесити и код тврђаве у Раму, која се обнавља захваљујући новцу Турске и њених неимара. Али, ако стигнете до Рама у поподневним сатима, када су грађевински шефови већ отишли на одмор, машала, лако се ми договоримо с негдањим окупаторима око уласка у тврђу.

        Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.6147
Најновије вести