ПУТОПИС ИЗ ИНДИЈЕ Једни возе „ламборгини”, други слона

Да ли си јахао слона? Јеси ли научио индијски? Баш те брига, радиш у иностранству = имаш пара. То су најчешћа питања и констатације просечног Новосађанина кад год се вратим у Србију. Не, нисам јахао слона, нити планирам.
1
Фото: Приватна архива

Превише поштујем животиње. Индијски не постоји. У држави су званична 22 језика, најраспрострањенији хинду, телугу, бенгалски и наравно енглески, приде 780 дијалеката. А да имам пара кажу само незадовољни својим животом, који константно осећају потребу да се пореде с другима.

Али, да кренем од почетка. Пре око годину добио сам понуду америчке компаније „Електроник артс”, тачније њиховог индијског студија „Слингшот”. У почетку нисам веровао да ћу испунити очекивања глобалне фирме каква је ЕА, али сам се, ипак, упустио у преговоре. После више месеци разговора, тестова и „Скајп“ позива, стиже званична понуда. Ко не покуша, неће ни успети. Иначе, Индија је мени била потпуна непознаница. Знао сам да обожавају крикет, а филмови им трају просечно четири сата. Толико. Саветовао сам се с породицом и пријатељима. Пошто нисам имао шта би ме конкретно везивало за Нови Сад, пре свега сталну девојку, спаковао сам кофере и летео готово 8.000 километара до Хајдерабада и студија ЕА.

Чим смо атерирали, прво приметим смог јер нисам видео даље од десетак метара. (У Њу Делхију је, кажу, још горе.) То је велики проблем  Индије, којег су људи свесни и покушавају га решити, додуше минималним напором. И количина људи може да застраши. На излазу аеродрома су ме салетали са свих страна и нудили превоз. Пошто нисам научио хинду или телугу, нашао сам љубазног господина који је познавао енглески. Уз нешто познатих речи и гестикулације, стигох у хотел који ми је фирма резервисала.

Фото: Приватна архива

Индијски саобраћај је нешто што свако треба да искуси бар једном у животу. Док је таксиста ломио кроз невероватну гужву, страховао сам да ће се сваког часа закуцати у возило испред или поред нас. Не постоје правила, ни пешачки прелази. Семафори су ретки или их нема и сви константно трубе. У траци за три возила, често је 12 до 14 аутомобила, рикши и мотора који срљају, стиснути као сардине. Али, чудно, нема нервозе. У Србији би било најнормалније да свако сваког псује што му је пресекао пут или се убацио испред. Но, упркос хаосу, овде људи возе опуштено и без икакве заједљивости. Вероватно јер верују у реинкарнацију па и ако се нешто деси, знају да ће се вратити ускоро на овај свет као лептир или нека друга фауна.

Нисам много религиозан, али сам научио да ценим хиндуизам. Имају милион богова и чини се да је цела вера подређена животињама и природи. Ганеша је врховни бог, али свака породица има свог. Посебно лепа ствар је пуја. Обичај да се каже молитва за било шта у животу што се догоди, треба или може да се догоди. Људи се помоле, захвале својим боговима што су ту и настављају живот. Хиндуси су већина у Хајдерабаду, други су по бројности муслимани, а има и неколико процената хришћана.

У хотелу ме је комплетно особље дочекало уз осмехе и одвело до собе. То је највећа предност Индије, које мањка не само код нас већ и у другим државама, где сам био. На послу, мој шеф, ког сам упознао преко „Скајпа“, учинио је све да се осећам као код куће. Упознао ме је с екипом у којој ћу радити и сви су били пријатељски настројени, жељни да ми покажу просечан радни дан. Помогли су ми да отворим банковни рачун, узмем индијски број и средим папире. Без њихове помоћи губио бих се као вај-фај сигнал. Помислих, тако је свуда првих дана, онда ће почети да те јашу.

Навикнут да ми надређени стално висе над главом, а шта год урадио није добро, после годину сам утврдио да овде није тако. Пре свега, људи верују у креативни рад којим се бавим као наративни дизајнер, односно водим тим људи који пишу приче за видео-игре. Ко не разуме, само кажем да ми је посао програмирање. То сви код нас разумеју. Атмосфера на послу опуштена, али рокови постоје и морају се поштовати, као и у сваком послу. Поготово јер надређени, тј. менаџери верују подређенима и допуштају да сами организују своје време. Упркос потпуној слободи, бар овде, постижу се најбољи резултати. Једноставно, људи се договоре да дођу викендом и остану целу ноћ, не јер је неко захтевао, већ јер им је тако лакше.

Кастински систем званично не постоји више у Индији, али се и те како осети. Кварт у којем је моја фирма је испуњен небодерима, елитним хотелима и парковима, али само три улице ниже се види шупа испред које по прашини трче клинци босих ногу, вијајући пилиће. Краве шетају слободно, а људи пале ватру на улици да спреме оброк.

Фото: Приватна архива

У граду нема много тога да се види, истина, пошто има десет милиона становника, нисам стигао баш све да обиђем. Јесам Чарминар, у древном делу, где је и једна од најстаријих џамија Индије. Ту је и највећи филмски студио на свету, иако мислим да се Жељко Митровић не би сложио с тим. Има још неколико тврђава и паркова, али то је отприлике то. Много је смећа на улици и све делује прљаво у већем делу града ван хај-тек комплекса. Прорадио је и метро, али се још нисам усудио да се њиме возим, видевши човека како виси са стране аутобуса током вожње.

Хајдерабад, као и цела Индија, препун је контраста. Од пребогатих комплекса и вила до најгрђе сиротиње које живе у шаторима. Уобичајено је да нови „ламборгини“ прође улицом страћара око којих гори ватре. Или да се цела четворочлана породицу вози на једном мотору.

Фото: Приватна архива

Можда зачуђујуће, али Индија је технолошки много напреднија од нас. Готово нико не носи кеш. Све се може платити телефоном. Чак и најнеуреднији штанд има свој ЉР код који се скенира и плати на лицу места. И преко интернета све је доступно, као и онлајн достава намирница, те наручивање свега, од хране до прања веша. Некако све функционише.

Фасцинира ме и што нема заједљивости и мржње између људи. Није као код нас. Тај што вози „ламборгини“ никад неће пребацивати оном у страћари да не ради ништа, нити ће тај сиромашак мрзети возача „бесних“ кола и мислити да је вероватно члан неке странке, као у родној ми земљи. Једноставно, људи живе свој живот и не гледају у туђе двориште. Било како било, Индијаца је 1.366.297.561 и ускоро ће, ако већ нису, престићи Кинезе. Уз то, званично, имају мање од једног процента незапослених млађих од 30 година. Сви нешто и свашта раде и не криве друге да нема посла.

        Милош Дорошки

Mirza
28.05.2019 • 08:31
Kralj
Mirza
28.05.2019 • 08:33
Fantastican tekst, dok sam citao, osecao sam se kao da sam licno ja u Indiji. Molim Dnevnik i gospodina Doroskog za jos ovakvih tekstova.
EUR/RSD 117.4946
Најновије вести