„Дневник” у Истри: Казабланка под истарским маслинама

Овај текст пишем 14. јула, на Дан пада Бастиље, француски национални празник који слави слободу, најлепше описану у њиховој националној химни “Марсељези” - “Liberte, Liberte cherie”.
coban
Фото: Роберт Чобан, фото: Приватна архива

Та “слатка слобода” има ових дана за све Европљане посебну тежину. Пишем поред базена у хотелу “Stanzia Menenghetti” у срцу Истре. Поред нас је неколико група путника из Србије и сви разговори врте се око исте теме: “Да ли смемо да напустимо хотел ако нам је одређена мера самоизолације? Да ли то вреди за путнике из Србије који имају хрватски пасош? Да ли негативан ПЦР значи да можемо да се крећемо? Где можемо да се тестирамо?”

Ова, 2020.  година у целом свету донела је толико ограничење слобода какво, бар у Европи, није виђено од Пада Берлинског зида. Сан о “Европи без граница” разбио се о хриди националних стратегија разних држава које покушавају да се заштите од пошасти пандемије вируса КОВИД-19.

Ствари које су се некада чиниле сасвим нормалним - да седнеш у аутомобил, одеш у суседну државу и тамо проведеш неколико дана одмора - постале су неоствариви сан за милионе људи.

Неки од гостију хотела успели су да уђу из Србије у Хрватску непосредно уочи доношења нових мера које траже четрнаестодневну самоизолацију или негативан ПЦР-тест не старији од 48 сати. Неки момци планирају да одавде иду на брод, али не знају да ли ће у првој луци бити ухапшени јер се нису придржавали правила о самоизолацији. Други троше последње паре чекајући да им истекне мера самоизолације. Све подсећа на атмосферу из филма “Казабланка” само што ови путници не чекају лет за Лисабон и папире за Нови свет. И нико још није запевао неку “контра песму” попут Виктора Ласлоа који је у инат Немцима тражио да се свира “Марсељеза”. Уместо воде “Vichy”, пије се “Јана”. Све остало је више-мање слично, чак и власник хотела Миро мало подсећа на Рика.

Једне вечери смо отишли до Ровиња, можда јединог града на Јадрану у којем се чини да није 2020. и да пандемија коронавируса није десетковала долазак туриста. Хрватски туризам је у овом моменту на 35 одсто гостију у односу на прошлу годину док је у случају Ровиња тај проценат 80, што се чини као сјајан резултат. Хвар, Сплит, Дуборовник, Брач...бележе двоцифрене бројеве туриста.

Хотел “Парк” отворен прошле године са директним погледом на Стари град Ровињ и даље држи бесмислено високе цене које се крећу од 700 евра за ноћ. Ту су се сместили бројни припадници београдске “new money” елите који су ранијих година позирали у Будви која им је сада недостижна. Улични свирач на улазу у Стари град свира “Imagine” и речи Џона Ленона: “Замисли да нема држава, није тешко. Ничег за убијање и умирање! Да нема ни религија...” звуче надреалније него икада. Једемо бакалар на бело у “Велом Јожи” и јављамо се људима који пролазе каменитим плочником као да смо у центру Новог Сада или Београда. Време је за бег у мир и (само)изолацију “Станције Менегети” једног од оних ретких места на Медитерану где се осећате изоловано и заштићено од целог света, а у сваком моменту за пола сата можете да будете у вреви пулских или ровињских улица и тргова.

Фото: Град Бале у Истри, фото: Приватна архива

Ако волите да возите бицикл, Истра је савршено место. Готово сваки хотел и пансион има бицикле за изнајмљивање, терен је углавном раван или благо валовит. Отишао сам на два точка до средњовековног града Бале у коме пола становништва чине Италијани, а пола Хрвати. На улазу у стари део града у камену уклесан Крилати лав Светог Марка, сведочанство да је до краја 18. века Венеција владала овим просторима. Сетио сам се реченице из романа “Венеција” Владимира Пиштала где аутор прича како многи кипари широм млетачких поседа на Медитерану никада нису видели лава, али су свакодневно гледали овце и псе - па тако крилати лавови, симболи Венеције - од Бала до Крфа више личе на домаће животиње него на звери из афричких савана.

Фото: Отказан Пулски филмски фестивал, фото: Приватна архива

Одлучили смо да последње вече проведемо у Пули. Испред чувене Арене из првог века Нове ере, шарене се рекламе које најављују “67. Пулски филмски фестивал” од 18. до 26. јула. Неће се догодити.

Стожер цивилне заштите Истарске жупаније саопштио је пре неколико дана да ће се због погоршања епидемиолошке ситуације с коронавирусом у Хрватској и земљама региона отказати сва јавна окупљања и јавне манифестације у Истри, укључујући Пулски и Мотовунски филмски фестивал као и International jazz festival у Грожњану.

Шетам Пулом и поред мене промичу споменици партизанима из Другог светског рата, трговачке палате из 19. века и Аугустов храм који је почео да се гради две године пре Христовог рођења, а завршен је када је Исус имао 14 година.

Стрмим каменитим степеницама успињем се на Каштел, тврђаву која доминира градом, а са које су се у протеклих 225 година вијориле заставе - Млетачке Републике, Наполеонове Француске, Аустрије, Аустроугарске, Мусолинијеве Италије, Титове Југославије и на крају Хрватске. У Каштелу са данас налази Историјски и поморски музеј Истре. Пажњу привлачи изложба “Bella Ciao” посвећена Италијанском батаљону Пино Будицин који је први ушао у ослобођену Пулу. Традиција антифашизма у великој мери је прожета кроз истарску историју, а улога италијанских партизана определила је каснији однос Титове Југославије према локалним Италијанима иако је велики број цивила ипак протеран у Италију након Другог светског рата. Учешће Италијана у партизанском покрету у Истри било је далеко веће од мађарског или немачког у Војводини, што је у великој мери одредило различитости у даљем развоју ових регија.

Вечерамо истарске пљуканце са тартуфима заливене малвазијом из винарије “Радован” на Дантеовом тргу у центру Пуле и посматрамо децу која се играју у фонтани. За тренутак свет изгледа поптуно нормално као свега неколико месеци раније.

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.5792
Најновије вести