Александрија, место где живот и време као да су стали

Позив спортског новинара је, сам по себи, веома интересантан и изазован. А када се таквом занимању додају и занимљива, често и егзотична путовања, комбинација постаје невероватна - изазовна, лепа, често и мистична.
Dnevnikov reporter ispred tvrđave Kvajtbej Foto: Dnevnik.rs
Фото: Дневников репортер испред тврђаве Квајтбеј Фото: Дневник.рс

Управо једно од таквих путошествија, иако је трајало тек непуна два дана, проживели смо у другом по величини граду у Египту - Александрији.

Основао ју је Александар Македонски, извори кажу, 332. године пре нове ере. Тек у Хеленској цивилазицији, она је постала веома важна и проглашена је главним градом птоломејског, касније и римског, односно византијског Египта. Муслимани су покорили ову земљу 641. године и престоницу преместили у Фустат (данашњи Каиро), али је Александрија остала важан центар, посебно због свог положаја.

Александрија је некада била најпознатија по једном од седам светских чуда античког света, чувеном светионику Фарос. Изграђен је између 280. и 247. године п.н.е. и био надалеко видљив на отвореном мору, због висине, у зависности од извора на које се историчари позивају, између 103. и 118. метара. Дуго, дуго словио је као једна од највиших грађевина створених људском руком и одолевао је зубу времена све до 956. године, кад је први пут оштећен у јаком земљотресу. Исто се поновило и 1303. године, а онда и 1323, када је, потпуно руиниран, напуштен и остављен да пропада.

Фото: Александрија, град који живи између мора и пустиње Фото: А. Предојевић

Ништа мање славна није била ни чувена Краљевска александријска библиотека, највеће здање античког света ове врсте. И она је издрађена под патронатом птоломејске династије и представљала је значајну колекцију свитака од папируса на којима су била забележена дотадашња знања и учења. Сама библиотека била је део Музеја Александрије, где су многи од тадашњих најчувенијих мислилаца долазили на школовање.

Библиотеку је осмислио Птоломеј И Сотер, генерал македонске војске и наследник Александра Великог. Није познато колико је у то време свитака и књига било ускла­диштено, али су процене да их је било од 40.000 до чак 400.000. На жалост, у историји је остао чувен и велики пожар који је за последицу имао губитак великог дела до тада сакупљеног светског знања и културног наслеђа.

Тек 2002. године, на самој обали Медитерана, изграђена је нова једанаестоспратница од стакла и бетона, која обликом подсећа на велики соларни диск. Творац зграде нове Александријске библиотеке била је норвешка фирма “Снохета”, а посебно занимљиво је то што су на новом здању уклесана слова већине данашњих светских писама. Међутим, нисмо успели да уђемо у комплекс, јер нисмо били адекватно обучени…

Александрија данас јесте огроман индустријски град, али и средина у чијим деловима време као да је стало. Има пуно становника, немогуће је тачно одредити колико, па се барата бројкама између четири, па чак до 10 милиона. У њој су начичкане зграде које варирају од модерних, преко оних из друге половине 20. века, до пустињских уyерица, чији је изглед остао из неких давних, бедуинских времена.


Слабо функционисање институција

Утисак је да египатске инсистуције система, осим полиције и војске, слабо или никако не функционишу. Без жеље да улазимо у разлоге за то, оно што нам се чини јесте да се многи комунални послови започињу, али мало их се приводи крају. Отуда ваљда километри неасфалтираних улица, недовршених мостова, неуређених обалних појасева, гомила ђубрета, депоније где им место није... Једино што је комплетирано јесу нафтна и гасна постројења, која су огромних димензија. Међутим, Египат од тога убира највеће приходе и онда све постаје много јасније.


У граду је за туристе забрањено снимање камером и у то су најбоље могле да се увере колеге са РТВ Војводина. Испред тврђаве Квајтбеј желели су да сниме кадрове, када су однекуд наишли полицајци у цивилу и, уз велику дозу претрпљеног страха наших колега (ваљда иницираног асоцијацијом на чувени филм “Поноћни експрес”), спор је био решен. Наравно, не без последица, јер све што је до тада било снимљено на картици, полицајци су без милости избрисали. Образложење: у Египту се, без посебне дозволе надлежног министарства, ништа не сме снимати, а посебно не - жене.

Када смо већ код жена, велики број њих у овој земљи, одевено је у традиционалне бурке. Тешко је говорити у женској лепоти, када смо успели већини од њих да видимо само очи које извирују кроз минималне прорезе за очи. У западњачкој одећи било их је веома, веома мало, практично занемарљиво. Чак и када улазе да се окупају у базену, египатске даме то чине обучене, али смо то прихватили као део њиховог верског и националног наслеђа и идентитета...

На прилазима граду, који је обојен свеприсутном бојом песка, схватили смо разлоге депресивној слици која просто не може да ишчили из ока. Веома близу почињу први трагови велике, немилосрдне и беживотне Сахаре. Нисмо, срећом, имали прилику да видимо како то изгледа, али није тешко замислити пустињску олују и хаос који подигнути и усковитлани песак у граду прави.

За сво време нашег боравка у хотелу “Хилтон Кингс ранч” уз, испред или иза нас био је неко од органа безбедности. Ти људи су у цивилу, али их није тешко препознати по пиштољима заденутим за појасеве или аутоматским пушкама, које ни не покушавају да сакрију. Они воде рачуна пре свега о иностраним гостима, јер је и тамо активна Исламска држава и не желе да им се понове неке крваве приче, попут оне из Шарм-ел-Шеика  од пре пар година. Није пријатно за око, али је делотворно и - нека њих.

Александар Предојевић
 

EUR/RSD 117.5463
Најновије вести