окоТВоко: Уби нас прејака реч

Још давно је Бранко Миљковић написао „Уби ме прејака реч”. Баш о томе сам писао колумну за Ноћни програм Радио НС и емисију „Ново салетање”.
Aleksandar Filipović foto: Dnevnik.rs
Фото: Александар Филиповић фото: Дневник.рс

Своједобно су се неке гледатељке телевизије жалиле да се ја толико дерем да не могу да дремају поред телевизора. Па није телевизија за дремање. Ако вам смета, угасите је. Време је да се штеди струја. Уби нас прејака реч!

А код мене је вика нормална зато што сам делом драгачавског порекла, па је код нас у генима да вичемо. Као и трубе Бобана Петровића. Једино коме је добро стајало да виче је био Александар Тијанић. Он је викао аргументовано. Сем једном приликом када је нокаутирао муву у студију РТС-а. Почетком новог миленијума у политички ток-шоу програм је уведен манир ко је бучнији. За све теме свега, од Прајда до бранилаца традиционалних вредности зваће се у телевизијске емисије они који се највише деру. Деру се десничари јер им је то манир али су и ови борци за људска права кренули да се деру. Од опште галаме неће се чути аргументи. Тако је и у дебатним и политичким емисијама. Давно је успостављена модла и мустра - дери се што више и загарантован ти је висок шер на телевизији. Још и ако се водитељка и водитељ деру док се гости надвикавају ево нама циркуса. Тај недостатак опште културе манифестује се и у саобраћају, на пијаци, у трговини. Најлакше је псовати и дерати се на другог. Најлакше је бити лицемеран, оговарати, бацати клетве. Кажу врати се као бумеранг, нисам баш сигуран. Ја сам више видео добрих и васпитаних људи који су страдали од неке болести или траже помоћ код психотерапеута. Није време за васпитане, умерене. Време је за бучне и гласне. Галама је свуда. У ријалити програмима побеђују они који псују, вређају и склони су екстремизму.

Реч се не мери као што се ни не мери утицај средстава масовног комуницирања на широке народне масе. Овде не постоји елементарна култура дијалога што значи саслушати другог. Дерање треба употребити само некад како је то радио чувени адвокат Вељко Губерина у вештини говорништва. Што би песник написао „пуцајте, ја и сад држим час”. Или што би узвикнуо Младен Делић „Људи, па да ли је могуће?”.

Политика некад може да буде естрада и да то буде забавно. Али је опасно кад естрада постане политика. Опасно је кад само једни те исти прелазе са телевизије на телевизије. Очигледно су довољно ексцентрични или бучни. Није добро кад заборавимо ко је Станиша Стошић и Драган Стојнић и кад само гледамо шта раде Ђани и Сандра Африка. Није баш лепо кад видимо како се лелуја Ана Николић. Више је волим из фазе „Ромале, Ромали”. Али некад нам је било лепо. Уби нас прејака реч. Много је депресивних, несрећних, тужних људи. Уби нас прејака реч на телевизији. Опасно је што не постоји више функција правог уредника који мери речи и не иде са насловима на клик. Није дозвољено све у име слушаности, гледаности и читаности. Треба некад бити и пристојан. Треба некад зауздати сопствени его. Али данас ти нико неће саветовати да будеш пристојан него ће те послати у пензију или маргинализовати.

У суседној држави председник и премијер се нон-стоп препуцавају. Изгледа да је то и тренд у Европској Унији кад је гас толико поскупео и цена струје толико скочила. То што људи не држе реч то је већ тема за неку посебну колумну и о томе ћу врло радо да пишем. Да цитирам Бранка Милљковића на крају „Уби ме прејака реч, умреше сновиђења. Уби ме прејака реч, умреше сва вољења”. А додаћу на крају - пали смо јер смо били паду склони. Да у нашем менталитету нема потребе за дерњавом, не би се тај пелцер тако лако примио на нашим телевизијама.

Александар Филиповић

Nenad Adamov
06.09.2022 • 01:53
A život teče i ko da se ništa desilo nije...
EUR/RSD 117.3251
Најновије вести