НИНИНЕ МУСТРЕ Роњење

Пре него што сам научила да пливам као и већина деце, научила сам да роним. У малим, природним базенима које је море направило у стенама негде на обалама острваца близу Дубровника, брат и ја смо по цео дан ронили са краја на крај за нас тада огромних језера.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

И даље у ноздрвама могу да осетим мирис тешке гуме наранџасте боје која је уоквиравала дебело стакло моје маске за роњење. Брат је са истом таквом само плавом, ронио брже и даље, али иако је такмичење било саставни део нашег одрастања, то што сам стално губила, била је занемарљива околност у односу на радост уживања у роњењу.

Када сам научила да пливам, роњење је постало прошлост. Обраћала сам пажњу на дисање, на покрете руку и ногу и временом почела да уживам искључиво у том додиру воде и тела и у том скоро бестежинском стању. Зато ми је било врло необично када сам пре неколико година узела маску са дисалицом и покушала да роним. Умало се нисам удавила. Нешто се чудно дешавало у мом телу, осећала сам неки отпор да дишем кроз дисалицу и чим бих потопила главу нешто у врату се стезало толико снажно, да сам имала осећај да ме сопствено грло дави. Одустала сам од роњења, све до ове године. Нисам могла ни да се сетим због чега имам отпор ка роњењу, све док нисам поново покушала. А онда ме је снажан грч у грлу подсетио. Моје тело је и даље одбијало да дише на уста када сам под водом, иако имам безбедну маску и дисалицу. Након неколико покушаја, било ми је већ смешно, а онда је почело да ме фрустрира. Па нећу ваљда да дозволим да ме инстинкт спречи да уживам у лепотама призора у мору? Била сам упорна и почела сам да симулирам зарон и да испуштам ваздух, па сам то наставила са плитким зарањањем, док на крају нисам успела. И била сам најсрећнија на свету.

Дошла сам и до новог нивоа разумевања снаге навике. То није само ствар мог физичког и менталног понашања, то је ствар комплетне физиологије мог тела. Зато када желим да променим неку навику, морам много снаге, воље и упорности да уложим у процес трансформације. И то мора да има неки свој ритам и константност, јер тело подсвесно брани ону функцију на коју је навикло, не желећи да се прилагоди новим околностима, јер старо понашање значи преживљавање. То је био практичан и очигледан пример зашто су неки моји „испрограмирани“ начини понашања толико упорни. Моје тело из подсвести непрекидно стражари у свом настојању да ме сачува од било какве опасности. То што сам научила да под водом испуштам ваздух на нос, моје је тело запамтило, и зато је као рефлекс за преживљавање грчењем мишића у грлу спречавало ваздух да пролази кроз грло, иако је то у почетку био само издах. А удах кроз дисалицу док сам под водом, било је једно тако ослобађајуће искуство, да ми је дало мотивацију да се много свесније позабавим променама неких својих навика, јер је радост након ове мале ронилачке победе била огромна. Вреди се преиспитати који су то системи за преживљавање одслужили своје, и заменити их новим, бољим за развој и радост.       

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести