Психолог др Маја Вукадиновић о фламенку: Уметност безнађа и утехе

Психолог др Маја С. Вукадиновић је у протеклих месец дана имала чак две новосадске промоције својих књига о плесу: „Психологија плеса и уметничке игре“ и „Фламенко – Између тишине и усклика“.
р
Фото: Срђан Дорошки

Промоције су биле праћене наступима музичара (Весне Војводић - кахон, Мине Стојановић - други вокал, Петар Дабић - гитариста ) и играчица школе фламенкa „Ла сед хитана“ (La sed gitana) коју је Маја основала, тако да су сви посетиоци „Зенитове“ књижаре били почашћени фламенко музиком и плесом. Мада је приступ у књигама научнички, Маја је о фламенку причала страсно једнако како плеше или пева – тако да су обе новосадске промоције биле права фешта – после занимљивог и едукативног уводног дела свирало се, певало и играло са све клицањем публике у шпанском стилу Olé!

– Каже се да је фламенко уметност утехе и безнађа, јер је та синтагма везана за контекст када је настао фламенко. Мисли се на време од пре 500-600 година када су се на подручју Андалузије нашли различити народи, прво староседеоци, а потом и дошљаци: Роми, Мавари и Јевреји. Они су били маргинализовани слој, јер нису припадали чврсто устројеном католичком друштву, које је форсирало своје вредности, а оне нису биле толико блиске овим људима.

Да ли се зна шта је конкретно било везано то осећање безнађа?

– Безнађе није било само везано за чињеницу како их је друштво третирало, него за по живот опасне послове које су обављали, за сиромаштво, за немогућност да своје вредности и културу уграде у тадашњи вредносни систем Андалузије. Нашавши се заједно у том доживљају неприхваћености формирали су нешто што ће у будућности бити уметност фламенка. На почетку је то само био израз кроз песму, којој се придружила игра, па онда и извођење на гитари. На основу речи и тонова песме, плесног покрета и играчког израза, види се да се ради о страдању човека, а то се препознаје и по различитим емоцијама које се кроз песму и плес испољавају: туга, страх, бес, љутња на систем који их веома ограничава и не дозвољава да буду онакви какви јесу.

Фото: Срђан Дорошки

Како је фламенко добио име?

– Има различитих тумачења, неки кажу да је фламенко повезан са глаголом flamear што на шпансом значи пламтети, горети. Фернандо Кињонес сматра да је термин фламенко везан за име ножа који су Роми користили за тучу. Једни га повезују са птицом фламинго, јер позе у фламенку подсећају на ту птицу, али мени је најближа једна арапска кованица felah-mengu која би у преводу значила „ песма човека који бежи пољем“. У том смислу, фламенко је био уточиште где може да се побегне од грубе стварности, а ипак да се стигне назад у самог себе.

Колико је важна аутентичност у фламенку?

– То је уметност која на прво место издваја аутентичност било ког извођача (певача, плесача или гитаристе). У фламенку се могу копирати кораци, наново изводити већ добро познате песме али то никада није исто када их неко други изводи. Никад није исто ко год да шта изводи. Свако је непоновљив! Баш то је оно што ми се највише свиђа у фламенку, јер обезбеђује тај луксуз непоновљивости кроз захтев да се буде аутентичан. То делује привлачно, али да се буде аутентичан уопште није лако. Аутентичност подразумева да је особа веома блиска са самом собом, нарочито с оним делом себе који јој се не свиђа, а он често обухвата и нека непријатна осећања. Фламенко је повезан баш са тим сетом сложених, а неугодних осећања: понижењем, стидом, срамотом, доживљајем неадекватности. За фламенко је потребно да човек нађе храброст да се сретне са овим доживљајима, да их прихвати као део себе и да онда оно што је преживео угради у своју интерпретацију песме или игре. Можда ће баш због тога извођач понекад имати „прљав“ корак или фалш тон који ће други приметити али ће, с друге стране, публика ће препознати осећање. У фламенку је тешко направити грешку у изразу. За то би било потребно да човек испадне из ритма свог откуцаја срца, што је немогуће да се деси.

Занимљиво је да фламенко с једне стране веома аутентичан, али с друге прихваћен и у потпуно различитим културама. Шта је то универзално што носи у себи?

– Универзална су осећања. Осећање безнађа јавља се не само у различитим културама, него и кроз време. Не морамо ми имати искуство људи који су осмислили фламенко да би доживели безнађе, довољно нам је и наше, данашње време за то. Од нашег доживљаја стварности и од опажања животних снага које у себи носимо зависиће да ли ћемо осећати безнађе, тугу, љутњу. Али на истим овим местима одакле потиче безнађе можемо да пронађемо и утеху. Дакле, важи и обрнуто. Утеха може да се нађе некад у себи, некад у контакту са другим људима, а често и у уметности. Утеха је уткана у уметност фламенка и може да се доживи тако што се кроз стихове и покрет сва та непријатна осећања естетски изражавају и саопштавају тако да их други лако препознају. Каже се „cantando la pena, la pena se olvida“ – певајући тугу, туга се заборавља, тачније, интегрише.

Фото: Срђан Дорошки

Чини се да је ово доба промене и многи имају то осећање безнађа и потребна им је утеха. Шта је оно што можемо да научимо из фламенка?

– А можда је ово најбоље доба у којем као људи живимо због технологија, напретка науке, медицине. Кад је реч о човеку, чини ми се да је његово доба увек исто и оно прати сасвим неке друге фазе: детињство, зрело доба и старост. Људска бића пролазе сваку од ових фаза и оне су на неки начин исте за цео наш род, динамика људске душе иста је као и пре. Душа је устројена по другим принципима – по принципима живота, по принципу ероса. Када вреба безнађе фламенко може да буде добар посредник између душе и нас самих да би поново успоставили везу са самим собом. Мислим да фламенко нуди уточиште за душу без обзира на то у ком делу света се изводи и без обзира које је време. Зато је актуелан и сада и пре 600 година. Друго је доба, али је душа иста!

Марина Јабланов Стојановић

EUR/RSD 117.3380
Најновије вести