Нинине мустре: Сценариста

Неки људи баш воле да праве сцене. Увек када се нешто тако деси, када неко по мом мишљењу преувеличава ствари и реагује превише бурно, мени се чини да само покушава да привуче пажњу.
Nina Martinović Armbruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Армбрустер Фото: приватна архива

У мом окружењу, зовем их погрдно „драмосери“. Међутим, како то већ живот намести, увиђам ја временом  да и сама умем да будем драмосер, у мало блажој варијанти до душе: не бацам се по поду, не вичем и не псујем када ми нешто није по вољи, али умем и ја да исценирам драму и то на најгорем могућућем месту: у својој глави.

Проучавајући годинама на који начин мисли и осећања утичу на сопствени живот, па и на окружење, дошла сам до готово невероватних открића, разних научних радова, изјава научника попут Николе Тесле, почела сам и сама да примећујем мустре по којима се ти процеси између мисли и осећања са једне и догађаја у стварности са друге стране одвијају.

То примећивање се испоставило као најважнији чинилац промена које желим да остварим, и зато настојим да вежбам посматрање и примећивање сопствених мисли и осећања и тражим вези између њих и спољашњих околности. Раније је био мало већи проблем да то установим, јер је било потребно да прође одређено време, па да се мисли материјализују у неком облику, али сада се тај временски размак толико смањио, да је немогуће не приметити узрочно последичну везу. Сада када то знам и не доживљавам то више као пуке случајности, имам муку да се изборим са оним мислима и осећањима која су ми мучна. Пробудим се тако ујутро после неких тешких и ружних снова и почнем да правим сценарија у глави.

Све сами неки хорор филмови са најгорим могућим исходима. Знам да позитивно размишљање на силу није решење, јер и све оне немиле емоције морају да се пусте да постоје како бих нешто схватила, отпустила, научила или прихватила, али кад се мозак заука, па почне да снима те хороре, буде ми баш лоше. Онда хоћу да се свађам за ситнице, да плачем на глупости, дурим се без разлога и у главном упадам у ситуације у којима једноставно речено, на крају награбусим.

Када дођу такви периоди, смислила сам један подсетник којим успевам да повратим баланс и мало свесније прођем кроз те процесе који су се показали најчешће као неопходна рашчишћавања што односа са другима, што са собом. Подсетник се зове „Шта ако...“ и то је почетак обрнутог сценарија. У том тренутку свесно у глави преокренем сценарио у супротном смеру: А шта ако све испадне сасвим добро? А шта ако та особа уопште није озбиљно болесна? А шта ако се ситуација буде одвијала глатко и лако? А шта ако се деси неко чудо и све се сложи баш како би требало да буде?

Некад се стварно тако и деси, а некада не. Не могу да тврдим да сам открила чаробни штапић. Али оно што могу да тврдим је да се моје стање свести у потпуности промени и да могу знатно објективније да сагледам проблем око којег ми се мисли мотају, јер га посматрам из мира и спокоја, а у тим просторима обитавају све добре идеје и одлична решења.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести