НИНИНЕ МУСТРЕ: Излазак

Из сна ме буди мелодија „Какав диван свет“ са телефона.
nina martinovic armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Збуњено жмиркам по непознатом простору и полако схватам да сам на мору. Јуху! На мору смо! Поглед кроз прозор ми говори да сунце само што није. Весело, као да сам тек на секунд дремнула, скачем из кревета и ужурбано, усклађујући своје кретање са супруговим, обављам основну јутарњу хигијену, облачим се и крећемо напоље. До обале стижемо за минут, таман на време да видимо како се на хоризонту, обриси Атоса све јаче сијају, небо је све црвеније, птичице све гласније и уопште, нека је свечана атмосфера у ваздуху. И онда оно провири. Тај сићушни његов део који израња иза планине, толико снажно бљесне, да ме за тренутак скоро заслепи. А онда лагано извирује део по део, све док се не покаже у пуној лепоти, целом својом блиставом куглом!

Један од важних фактора за одабир места за одмор ми је да могу да гледам излазак Сунца. Добро, не буним се ни против заласка, али излазак има нешто спектакуларно и магично у себи. Овога лета, када смо га први пут угледали, мени је дошло да му се захвалим. Често се захваљујем за разне наизглед свакодневне ствари, па и Сунцу зато што је изашло, али овога пута то је изазвало у мени праву буру емоција. Можда због тога што сам управо завршила један тренинг у трајању од 28 дана током којих је требало свакога дана да пишем по 10 различитих разлога за захвалност у животу. Уз то сам имала још неке сличне задатке и вежбице, па сам ваљда утренирана да примећујем и најмање ситнице на којима бих могла да будем захвална. Изгледа да сам због тога на неке баш крупне ствари, (а има ли шта крупније од Сунца?), постала екстремно осетљива. Доживела сам такво усхићење да су ми сузе потекле. Оне сузе радоснице што ми помогну да ублажим осећај да ћу да експлодирам од налета огромне радости. Сада могу да кажем да у потпуности разумем да је захвалност једно од најмоћнијих и најлепших осећања. У наставку дана, тај тренутак се развијао у два правца: један је збијање шала на мој рачун, прављење штосева и разних асоцијација на мене плачљиву, што нас забавља током дана, а други је присећање на безброј пропуштених прилика да у овом спектаклу уживам током живота. Научила сам већ да нема смисла, а ни вајде да себе због тога прекоревам, али је то доста добар показатељ колико напредујем и колико се развијам, а волела бих да могу да тврдим да се развијам. Некада сам журила у вечерњи излазак, а сада се будим за Сунчев.

Тако радосно испуњена том златном светлошћу крећем у дан много веселија и опуштенија. Радим своје јутарње вежбе – Тибетанце, а онда доручкујем. Ослушкујем јутарње звуке и примећујем како ми вероватно захваљујући том Сунчевом прочишћавању, ништа не смета и све разумем: и плач гладне бебе у даљини и кашаљ између два дима са комшијске терасе и гласан смех продавачица, све ми је нормално и све ми је у реду. За разлику од неких других излазака после којих бих била уморна, неиспавана и ма какав да је провод био, са мањком живаца за све оно што ми није пријатно или исправно, ови Сунчеви изласци имају много више смисла. И предиван дан буде загарантован.    

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.4829
Најновије вести