Нинине мустре: Фа­зе про­ла­зе

По­след­ње две де­це­ни­је, ма­ње или ви­ше успе­шно, на­сто­јим да свој жи­вот што је мо­гу­ће ви­ше, све­сно уна­пре­ђу­јем.
nina martinovic, dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

У тим сво­јим стре­мље­њи­ма про­ла­зим кроз раз­не фа­зе – не­кад ми иде бо­ље, не­кад ло­ши­је, а не­кад не иде ни­ка­ко. До­ђу не­ки пе­ри­о­ди ка­да се на­из­глед са­мо са­пли­ћем и па­дам, уста­јем, па се по­но­во са­пли­ћем, по­не­кад се из­ву­чем, а по­не­кад бол­но тре­снем на зе­мљу. Те пе­ри­о­де на­зи­вам ин­тен­зив­ним кур­се­ви­ма жи­во­та, јер та­да за­пра­во нај­ви­ше учим. А он­да до­ђе лет­њи рас­пуст. То је вре­ме ка­да све те­че глат­ко, све је јед­но­став­но, успе­шно и при­јат­но. И по при­ро­ди ства­ри, у том се пе­ри­о­ду ни­шта не учи. Са­мо се ужи­ва.  

У пе­ри­о­ди­ма уче­ња, пре­суд­ни мо­мен­ти су они ко­ји до­ла­зе не­по­сред­но на­кон па­да. Тре­ну­так ка­да по­ку­ша­вам да се при­диг­нем, па по­гле­дам иза и око се­бе, да ви­дим шта је то до­ве­ло до па­да. Кон­крет­но, то су оне си­ту­а­ци­је ка­да сам у кон­флик­ту са љу­ди­ма са ко­ји­ма са­ра­ђу­јем или се дру­жим, или ка­да на­пра­вим гре­шке у при­пре­ми или на сни­ма­њу еми­си­је, или ка­да ме не­што за­бо­ли. Кад се тај „пад“ до­го­ди, нај­ва­жни­је је да се по­тру­дим да са­гле­дам шта је до не­же­ље­не си­ту­а­ци­је до­ве­ло и да дам све од се­бе да уста­нем и на­ста­вим да­ље.

Е, та­да ствар­но нај­ви­ше на­у­чим. Прет­ход­но је би­ло нео­п­ход­но да ука­пи­рам да ако се у та­квим си­ту­а­ци­ја­ма нер­ви­рам и бе­сним око то­га за­што се баш ме­ни „то“ до­го­ди­ло, са­мо гу­бим дра­го­це­но вре­ме и упа­дам у за­ча­ра­ни круг нер­во­зе ко­ја ства­ра усло­ве за још ве­ћу нер­во­зу. Пр­во што ура­дим ка­да кре­ћем у „са­на­ци­ју ште­те“ је­сте да ду­бо­ко удах­нем и сво­је ми­сли усме­рим ка се­би. Тач­ни­је, бу­дем све­сна свог уда­ха и из­да­ха. То ура­дим не­ко­ли­ко пу­та. За то вре­ме, све се ла­га­но уми­ри, бол (би­ло фи­зич­ка, или пси­хич­ка) се сма­њи, а у гла­ви ми се раз­би­стри.

Ми­сли по­ста­ју ја­сни­је, ре­ше­ња за си­ту­а­ци­ју иска­чу на мом уну­тра­шњем екра­ну и ја ја­сно „ви­дим“ шта је до си­ту­а­ци­је до­ве­ло и шта ми је чи­ни­ти да пре­о­кре­нем ток до­га­ђа­ја у же­ље­ном сме­ру. Уко­ли­ко се де­си да ипак не схва­там по­ен­ту свог „па­да“, то са­мо зна­чи да још увек не­мам на рас­по­ла­га­њу све коц­ки­це, те да ћу ком­плет­ну сли­ку би­ти у ста­њу да сло­жим тек на­кон што још по­не­што на­у­чим, схва­тим и при­ме­ним у свом жи­во­ту. Стр­пље­ње је јед­на од те­жих лек­ци­ја ко­ју рет­ко ко са­вла­да до кра­ја, али ја сам за са­да на­у­чи­ла да пре­по­знам ба­рем ко­ја је лек­ци­ја у пи­та­њу. А и нај­зад сам схва­ти­ла за­што ми је по­кој­на мај­ка - Ју­ла го­во­ри­ла „стр­пљен, спа­сен“.

Обич­но на­кон уста­ја­ња до­ла­зи „лет­њи рас­пуст“. То је вре­ме ужи­ва­ња, па и лен­ство­ва­ња, али са оба­ве­зном лек­ти­ром ко­ја мо­ра да се чи­та, ако ни због че­га дру­гог, да би се раз­ви­ја­ла ело­квен­ци­ја. А и број по­шта­па­ли­ца ко­је нам на­ру­жу­ју го­вор, обр­ну­то је сра­зме­ран бро­ју про­чи­та­них књи­га. Уоста­лом, на тај на­чин се чу­вам да ми мо­зак не за­кр­жља док ужи­вам, и да за бу­ду­ће лек­ци­је оста­нем у фор­ми, па да на­кон но­вих па­до­ва све бр­же ска­чем на но­ге ла­га­не.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

WWW.ni­na­mar­ti­no­vic.com

EUR/RSD 118.3269
Најновије вести