Милена Предић, глумица: Света Петка је била мој позив

Филм „Света Петка - Крст у пустињи" редитеља Хаџи-Александра Ђуровића донео је на велико платно причу о побожној девојци Параскеви, која је напустивши свој живот међу људима након ходочашћа одлази у пустињу, где се препушта самој себи, разним искушењима и унутрашњим демонима.
Милена Поповић
Фото: Милена Поповић

У том потресном остварењу, које отвара разна морална питања једног човека, Параскеву, која пролази трансформацију од обичне девојке до највољеније православне светитељке, отелотворила је глумица Милена Предић која у разговору за Дневников ТВ магазин открива да је већ по читању првих реченица и описа сцена страховито била увучена у ову причу, те да је одмах знала да је реч о другачијем филму.

– Стварно сам то доживела као неки свој позив да баш ја то треба да одиграм. Нисам се заиста ни секунду премишљала, а онда је, након снимања, уследила дуга пауза од четири године. Први пут сам погледала филм прошле године у интимној пројекцији којој је присуствовало само нас неколико глумаца и редитељ и тада сам, заправо, имала најбурнију реакцију и могла сам потпуно да се одвојим од тога да сам ја на великом платну и да ја учествујем у стварању те приче. Препустила сам се и била ми је страховито катарзична прича и сећам се тог краја, те тишине током одјавне шпице филма, баш ми је потресан тај крај и ја се исто сећам тог тренутка и осећаја неке „закуцаности". Обично и гледаоци, који ми се за сада јављају и коментаришу и имају потребу да поделе неке утиске, кажу да су занемели. Такође, у неколико сала у којима смо били да се поклонимо, улазили смо у неку мртвачку тишину (смех), али то је управо тај осећај закуцавања и мислим да је то сасвим довољно за нас у овом тренутку. Нама је само битно да на неки начин остави утисак и да подстакне на неко размишљање.


У серији „Немирни" уз регионалне глумце

Снимали сте серију „Немирни". У каквој ћемо вас улози гледати и каква серија очекује публику?

– Након великог успеха филма и серије „Једини излаз" редитељ Дарко Николић је одлучио да уради нови трилер из пера истог писца - Марка Поповића. И сама сам била укључена у креирање каста тако да оно што могу да обећам је да ћемо гледати стварно дивне регионалне глумце, као и наше домаће глумце у неким потпуно другачијим издањима и један опет квалитетан трилер визуелно јако занимљив. Можемо да очекујемо још више него у „Једином излазу". Мој лик није толико атрактиван за препричавање, то је један бочни, епизодни споредни лик, али уколико се серија буде допала људима и ако се буде радила друга сезона тај лик ће преузети већи простор. Заједно са екипом се радујем што је завршено снимање и што ће вероватно током следеће године серија и бити приказана. 


Захтева ли овакав лик неку врсту емотивне изолације и задирање дубоко у личност и сопствена уверења? И колико је било тешко у тој јорданској пустињи, где сте снимали филм пронаћи један овакав лик?

– Пустиња нам је свакако помогла. Мени је био изазов да пронађем то неко смирење у себи. Требало нам је свима време да се, дошавши из бучног града, смиримо и да онда из тог неког мира стварамо. Тамо не постоје трагови цивилизације, тако да је изгледало као да сте бачени у неку другу димензију и помогло нам је доста. Изазов ми је био и да играм Свету Петку у три старосне доби, да поново сад у четрдесетим годинама пронађем младост двадесетих, неку можда и наивност и простодушност у тој њеној одлуци да оде и да се подвижава. Свакако је изазов био и играти и ту најстарију Петку, трпети ту маску, али негде изнутра се поистоветити са њом, јер она уствари у трећој доби добије духовност, смирај. Цео тај један дијапазон њених борби, духовног раста је требало некако провући кроз себе и дати нешто што ја сада могу да понудим. И ја сам у тој интимној игри својој веома задовољна и мислим да сам имала среће да изгледам тако како изгледам, да човек може и ликовно са мном да се  поистовети.

Како је изгледало снимање од месец дана у пустињи, потпуно несвакидашњем амбијенту за овдашње глумце?

– Није било тешко, то је било на радост свих нас зато што од тренутка када се пробудите видите неке пејзаже које не знате где да сместите. Иначе, јорданска пустиња је место на којем се раде холивудски СФ филмови. Потпуно је ванременски простор. Тако да сте већ од првог погледа страховито инспирисани и пуни разних надражаја, емоција. У тренутку када почне снимање већ вам је блиско то осећање, не знам како би било да смо снимали негде другде. Ја верујем да ни 30-40 одсто улоге не би било тако, ја не бих била инспирисана нити надахнута толико. Знала сам да постоји изазов јер сам у великом делу филма сама у кадру, ходам пустињом, лежим, будим се, молим се, али сам веровала у ту нашу удружену енергију.

Редитељ је рекао да је желео да креирате Свету Петку која може да буде култни лик српске кинематографије. Јесте ли у томе успели?

– Није ми баш захвално да дајем неке прогнозе. Имам неки мир у томе да смо дали све од себе и да смо имали једну такву, другачију прилику у животу и да смо ми одговорили на то. Филм је сам по себи другачији и мислим да ће имати свој живот и да ће опстати јер јесте ванвременски.

Јесу ли искушења и унутрашњи демони са којима се Света Петка суочавала још почетом 10. века исти они са којима се и ми данас суочавамо? Може ли модеран човек да се пронађе у њој?

– Све теме које се обрађују су теме које се тичу савременог човека. То је борба са самим собом, искушења, победе, веровања, нека заиста кључна питања и за савременог човека, а не само за човека из епохе. Питање промишљања у данашње време је прекопотребно, јер нас са свих страна плаше, што је највећи непријатељ човеков - да буде у страху, а онда се у том страху паралише, онда му се вера продрма. Мислим да су све ове теме које смо начели у филму јако важне сада за овог нашег савременог човека да се растеретимо колико год можемо тих материјалних недаћа и да се заиста правим вредностима окружимо и испунимо.

Већ сте рекли да је филм током прве пројекције за вас био страшно катарзичан, јесте ли и ушавши у лик Свете Петке на самом снимању доживели неку врсту катарзе? Колико вас је њен лик променио?

– Да, јесте. Глумачке душе су с једне стране осетљиве, а с друге упијају све то што нам се дешава. Ја да нисам веровала у тај филм заиста не бих ни била део њега. Сада могу да кажем да ми је то само још моју веру, која је постојала, утврдило и да је самим тим што је та улога дошла преко мог посла стварно оснажило моје духовно биће, а да сам тек сада на неком свом правом путу. Духовне трансформације се дешавају и са ликовима који нису толико значајни као што је овај. Можете мислити како је када имате искуство да играте некога као што је Света Петка!

Нема много филмова о православним просветитељима. Пре овог гледали смо и филм Жив човек, који је такође изазвао велико интересовање публике. Јесу ли нам потребни такви филмови кроз које бисмо просветитеље сагледали као људе од крви и меса и боље разумели њихово подвижавање?

– Јесте, јер они заиста постоје и они су живи, са нама, наши су савезници у молитвама. Људи који верују или су мање верујући позивају се на Свету Петку, Светог Василија Острошког, Светог Саву... И они мање верујући знају за значај и моћ тих људи. Мислим да је дивна идеја да се направи један овакав филм и да постоји овако нешто потпуно другачије. И та књига Љиљане Хабјановић Ђуровић, по којој је и настао сценарио, њој је отпочела неку нову етапу и духовну фазу њене литературе, па мислим да и ми можемо да оставимо неког трага зато што нудимо нешто другачије.

Владимир Бијелић

Bojan
18.09.2022 • 17:46
Bravo, to je film za nasu decu a ne Parada.
EUR/RSD 117.3251
Најновије вести