КУД Идијоти - Легенде из Истре, земље бистре

Легенда каже да је за развој панк сцене Суботице најзаслужнији наступ ријечких „Термита” на Омладинском фестивалу почетком осамдесетих година прошлог века.
f
Фото: Youtube Printscreen

По другој легенди, пулски КУД „Идијоти” је 1987. победио гласовима публике на истом фестивалу највише захваљујући клинцима однегованим на панку. И Сатану Панонском, који је био у првим редовима. Трећа легенда сугерише да има Новосађана који су, нимало поштујући локалпатриотизам, остали тврдо убеђени, да су „Идијоти” били и остали најутицајнији –новосадски бенд. Потврда се збила у пролеће пре неку годину кад су Фриц и Птица (бивша ритам-секција „Идијота”) одржали трибину у клубу Радија 021, где су се сви веселили слушајући њихове урнебесне приче. И седели једно другом на глави, толика је гужва била.

Први студијски албум „Ми смо овђе само због пара” снимили су код Милана Ћирића у Новом Саду. Сатирали су чорбаст пасуљ у радничкој мензи „Дневника” или палачинке код Биље Бабић, шефице „Боја”. Туста се пред рат оженио у Новом Саду, а тешко да је било свадбе на којој су у драстичној већини били новосадски, пулски и београдски рокери. „Идијоти” су омиљени међу новосадским музичарима и није било бенда који у Пули није могао рачунати на њихову свесрдну помоћ.

Део тих „историјских” прича је у управо објављеној књизи Ненада Марјановића – Др Фрица „Живот с иди(ј)отима”. У њој је не само биографија легендарног бенда већ и оштра, искрена прича о грозним деведесетим и њиховој храброј борби против система, национализма и нарастајуће деснице. Убеђени антифашисти, потекли из радничких породица, нису могли, ни смели, другачије. У време кад су полако почели да се пробијају, Сале Веруда, Птица и Туста су радили у „Уљанику”, а Фриц био чувар напуштене луднице. Каква биографија за панк бенд! Подземним каналима су крајем осамдесетих стекли поштовање клинаца из целе Југославије. Свирали су и по клубовима у Швајцарској, Немачкој, Италији. И таман када су урадили први албум, почео је распад. И у најгорим временима су остали своји. Бескомпромисни и солидарни. Управо тих деведесетих су новим генерацијама у Србији постали удаљени, али близак и важан бенд. На овом терену су били присутни духом, пиратским издањима и колумнама које је Др Фриц редовно писао за београдско „Време забаве”. Уз „Ферал трибјун”, Радио 101 и њиховог суграђанина Франција Блашковића („Гори уши Винету”) били су редак и драгоцени глас отпора у Хрватској тих несрећних година.         


Проф. Куста и др Фриц

У сарајевском клубу „Обала“ новембра 1987. већ после првих рифова закувала се невиђена „шутка“ по целој сали. Из позадине ју је кибицовао млади професор Академије умјетности Емир Кустурица, тазе басиста, који тада још није био одмакао од блуз „двојке“, па рече свом шефу: „Вид’, ба, Неле, шта је рокенрол, а не оно твоје ‘Пушење’“. После је Куста у гардероби пришао Фрицу, који је тад носио наочаре с бесконачном диоптријом, али их је скинуо да обрише зној и рекао: „Честитам, колега“. „Шта, и ти си портир?“             


Кад се марта 1999, само неколико дана пре почетка НАТО бомбардовања, сазнало да ће свирати у сарајевском клубу „Слога”, читав аутобус фанова, они који су били обавезан инвентар на њиховим предратним свиркама од Београда до Суботице, али и клинаца који их никад нису чули, кренуо је преко Дрине. У Сарајево сам и ја стигао само да се видим с њима. И док смо се у ћевабyиници куцали флашама пива, гитариста Сале Веруда је заплакао. Бубњар Птица га је тешио: „Немој, Сале, па сад ћемо Перу виђати квартално”. После ’прољећа у октобру’ 2000. сасвим заслужено су били први из Хрватске који наступа у Србији. У београдској Хали спортова и новосадском Спенсу. Предложили су ми да их најавим у Београду. Пошто су две предгрупе темељно удавиле, кад сам изашао на бину, публика је побеснела. Вероватно су мислили „још нам само овај треба”. Кренуо сам да набрајам где сам све путовао током деведесетих да би их гледао, али ме прекинуо хук нестрпљивих. Уводни говор сам отерао у п. м. и најавио „највећи малолитарски бенд с ових простора” (цитат Влада Стакић). Мало чега се после тога сећам. Ал‘ знам да ми је било доообро. Од те вечери поново су били редовни и драги гости на овим теренима.

Тусту је однела болест („Јебем ти рак”) 14. октобра 2012. Неколико недеља пре тога београдски и новосадски састави су у клубу „Ган” одсвирали два хуманитарна концерта. Новац за његово лечење је послала и мајка Милана Младеновића. Његовим одласком КУД „Идијоти” је престао да ради. Веруда је наставио, водећи састав „Сале 021”. Фриц и Птица су направили портал „Регионал еџпреш”, а наставили беспоштедну сатиру ТВ емисијом „Систематски преглед”. На сличан, оштар, духовит и емотиван начин Фриц је проговорио и у књизи „Живот с иди(ј)отима”, једном од ретких еџ-yу роцк биографија у којима су протекле године приказане горким какве су заиста и биле. 

Петар Јањатовић

EUR/RSD 117.6117
Најновије вести