Јована Гргуревић, ТВ Хепи: Писала бих бајку о данашњем времену!

БЕОГРАД: Хепи телевизија ми је отворила могућности да помогнем другима, каже водитељка Јована Гргуревић чија се потреба да разреши недоумице и реши проблеме обичног човека осети у сваком питању које посвећено поставља гостима емисије „После ручка” у којој се обрађују актуелне друштвене теме које нас највише погађају.
j
Фото: Privatna arhiva

С Јованом разговарамо о приватним и професионалним границама које се не прелазе, о непријатностима које собом носи новинарски посао, ангажованом приступу животу и занимљивим плановима који искачу из утабаних колосека.

Ваша емисија „После ручка” на ТВ Хепи обрађује актуелне теме али сте ви један од ретких водитеља који их обради на нивоу утицаја на обичног човека. Да ли приликом припреме питања на вас утичу сугестије обичних људи који вам се јављају и које су то теме које вам највише траже да обрадите?

- Људи траже невероватне ствари, пореде „После ручка” са емисијама које не иду уживо, иду само једном недељно, један сат а раде читави тимови сценариста. Природно је да гледаоци не познају ТВ жанрове али не схватам њихова очекивања да и ја помињем у лошем контексту колеге из других медија. Навикли су и очекују да један водитељ пушта инсерте водитеља са друге телевизије и онда се ругају, додајем да факат то раде забавно и луцидно. Зауставе ме људи и предлажу да и ја то радим, да то буде тема и начин. Морам да их разочарам јер је цена превисока, ако бих рекла свој став о раду колега, чак и кроз хумор, моји родитељи би се разочарали, деца би имала лош узор а баба и деда би ми се „преврнули у гробу”. Како некада нисам смела да причам ружно о некоме из парка, тако ни сада нећу о некоме из посла. То се не односи на политичаре и друге јавне послове, ту мора да постоји критика а ако је и духовита, то је генијално и корисно. Али да послушам те гледаоце и  јавно оцењујем колеге, то би било препотентно и непристојно.

Корона је показала да је веома тешко наћи стручњака односно ауторитет коме се верује. Да ли вам се чини да је новинару данас све теже наћи адекватног саговорника који је неприкосновени ауторитет на одређену тему, оног у чије се образовање, стручност и намере не сумња?

- Ни у једној области не постоји неприкосновени ауторитет, морате да донесете одлуку коме верујете и да ли икоме верујете. Људи су се одвикли од тога да мисле својом главом, чекају да им се саопшти како треба да се понашају чак и како да се осећају. Мој посао је да дам време стручњацима који се међусобно не слажу. За време Короне, питање вакцине је укључивало озбиљан број стручњака који се противе а нису били присутни у медијима, осим у Хепију. Дала сам све од себе да се чују обе стране и било је озбиљних ауторитета са различитим ставовима. Дешавало се да се уважени кардиолози, лекари опште праксе, пулмолози противе вакцини али да неће о томе јавно да говоре. То је крава на репу новинарства. Сада сличан посао раде колеге у „Актуелностима”, роваре да чују другу страну и да се направи равнотежа у извештајима из Украјине.

Неколико пута сте обрађујући неку тему без задршке и себе довели у непријатну ситуацију попут позива на информативни разговор у полицију, да ли има још тих непријатности иза камера за које никада нисмо сазнали и како се борите с тим?

- Најнепријатније су тужбе, међу њима је наружнија тужба од државе Црне Горе. Тамо сам живела, моје порекло је Црногорско, муж ми је из Котора, често тамо путујемо. Емисија „После ручка” је  забрањена на територији те државе, Хепи се преноси али од 14:50 до 17:30, екран је (врло симболично) црн. Није то непријатност већ су последице неинтелигентне. Мојој четрнаестогодишњој ћерки су ове године на граници тестирали шакице на експлозив, мог мужа су повели на детаљан претрес, мене изували, морала сам и наочаре да скинем, не видим ту ништа смислено.  

Чини се да за вас нема табу теме, али да ли постоје неки професионални компромиси које сте направили током своје каријере и која је то граница коју никада не бисте прешли?

- Ту границу су давно направили моји баба, строг деда и родитељи.  Али, ту границу кућног васпитања сам више пута прешла и увек уз исти стид, потом и кајање. Нисам за било какав разговор о сексу или полним органима чак и када је тема болест, размишљам да ли ме гледају стриц, свекар, деца... Радим такве теме, људе то занима али то јесте компромис. Ово је један пример, има тога још.


Уписујем столарски курс!

Шта бисте радили, односно чиме бисте се бавили да новац не постоји (да сте финансијски збринути до краја живота)?

Дивно питање. Била бих столар. Дизајнирала бих, правила и рестаурирала витрине, наткасне и креденце за куће и хотеле. Пре много година сам отишла да упишем столарски курс на Радничком универзитету, рекли су ми да се тиме не баве девојке пре рађања због удисања раствора и лакова. Сада сам нашла други курс и чекам да се све коцке сложе да постанем прво шегрт. Како сам ипак неко ко је као мала девојчица из прве руке слушала о рату, Голом отоку, Барском конгресу, Озни, научила да пуца, а тек пар деценија касније дошла у прилику да види шири слику и контекст, мислим да би, док се на пример суши садолин, писала бајку за одрасле о мом деди и данашњем времену.


Фото: Privatna arhiva

Читајући новинске натписе и интервјуе с вама, увек се истиче да вас је Тијанић звао „спском Греј Кели”, да вам је рођака Мила Јововић и да сте једно време живели у Котору и били домаћица. Шта бисте ви истакли као најбитније о себи и какав бисте наслов дали тексту о себи?

Ништа од наведеног није моја заслуга и није ми ни мало битно. Можда једино могу да се похвалим да сам тих пар година била баш добра домаћица. Када сам одлучила да престанем да радим и да се одселим имала сам понуде за посао међу којима је био позив и са Хепи телевизије, то мало ко зна. Нисам тада рекла „не” само Хепију, рекла сам не телевизијама и тако сам несвесно поставила свој живот по принципима који медије немају ни међу првих пет приоритета. Ни сада немам ништа са медијима, чим се пресвучем после емисија и одем на аутобуску станицу.

Оно чиме се поносим, из пристојности, није за јавност. Хепи телевизија ми је отворила могућности да помогнем другима а то би пало у воду када бих о томе јавно говорила.

Поносна сам на период домаћице. Успех су месеци са једном платом и двоје деце, три кувана оброка, чиста кућа а да има много смеха. То су године у којима су бајке, певања на француском, дете од три године које рецитује седам строфа „Плавог чуперка”, разговара на енглеском са туристима, пливања, јахање коња, свирање клавира. Ако се ту додају чорбе, попаре, све закрпљене тренерке, румени образи и упарене чарапе, испада да су највећи успеси последица те три године.

Видите, најтежа питања су дечија. Морам добро да објасним зашто је између Котора и Београда царина, зашто су наши пријатељи хомосексуалци а тата и мама демонстрирају против Еуро прајда, зашто су они и тата Католици а ја нисам итд. Због таквих питања сам их водила у шаторе у којима су протествовали инвалиди са Кошара, ту су паметна питања и још паметнији одговори тих момака.

То бих истакла о себи а наслов би свакако променио неки уредник.

Снежана Милановић

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести