Јелена Божић, новинарка О радија: Изазов је сачувати своје емоције

НОВИ САД: Новинарка О радија Јелена Божић овогодишња је добитница награде за достојно извештавање о сиромаштву и социјалној искључености „Рефлексија” у категорији за најбољи радијски прилог или подкаст, коју додељује Европска мрежа против сиромаштва - Србија.
j
Фото: Vojin Ivkov

Јелена, која се осим новинарством годинама бави и активизмом, будући да је ангажована и као програмска координаторка у асоцијацији „Културанова”, те да је део Савета за младе при Влади Републике Србије, али и да држи тренинге медијске писмености кроз мултипликаторски програм Дојчевеле, награђена је за радијски прилог „Људима на улици је потребно достојанство и припадност заједници” у којем се бавила трагичним убиством уличног свирача Кристијана Костића Блекија. Како је у интервјуу за Дневников ТВ магазин рекла, награду је доживела као професионални успех имајући у виду да су о награђеним новинарским радовима одлучивали управо људи који су сиромашни, социјално искључени или су у ризику од сиромаштва и социјалне искључености.

– О награђенима су одлучили управо они којима сам путем свог радијског прилога покушала да се обратим и чији сам глас пробала да будем. То ми је било врло емотивно јер колико год да значи када те признају и препознају и колеге и медијска удружења мислим да је веома важно и да те публика препозна, поготово ако је она угрожена и маргинализована као што у овом случају јесте било речи. Додатно, награђена сам за причу која се тицала живота људи који раде и живе на улици. Теме које и иначе обрађујем у свом раду су управо оне које се тичу маргинализованих група и оних који су у ризику од дискриминације, предрасуда, стереотипа и насиља и стварно ми је велики подстрек да се и даље тиме бавим, али и велика радост да се овакве теме препознају – испричала је на почетку разговора млада новинарка Јелена Божић.

Како је настала прича за коју сте награђени, а која је инспирисана трагичним убиством уличног свирача?

– Прича је настала у оквиру моје ауторске емисије коју радим на О радију „У каквој земљи желим да живим” након што је у Новом Саду убијен улични свирач, али и човек који је просио, Кристијан Костић Блеки. Мене покреће емпатија када су у питању ове теме, што зна да буде супер за бављење овим причама, али треба и да се хендлује. Сећам се да сам дошла у стан након сазнања да је убијен и да сам се исплакала јер ми је било жао једног људског живота, али истовремено ми је то био и подстрек да урадим причу кроз коју ћемо видети како ти људи живе, шта им треба, зашто им се дешава да баш они буду угрожени, да су они изложени насиљу и слично. Од тога је кренула инспирација, а након тога сам причала са људима који живе и раде на улици, али сам разговарала и са онима који се баве њима и који им помажу у различитим сегментима. Велики је то раст за мене, не само као новинарку, већ и за моју личност. Суштина те моје приче је управо у наслову. Сви до једног човека са којим сам разговарала, небитно да ли су њихове приче ушле у прилог или не, рекли су да највише желе да буду равноправни чланови друштва, да желе да их посматрају са достојанством, да су људска бића која имају сва људска права и да је сажаљење нешто што им најмање треба, а подршка и солидарност су оно за чим вапе. Хтела сам овом причом да пошаљем поруку да најмање што можемо јесте да сваки дан будемо солидарни и да размишљамо и о људима који нису наше комшије али су наши суграђани.

Рекли сте да је та прича утицала на вашу личност, колико су вас генерално промениле и обликовале теме које сте обрађивали, а које својом јачином имају моћ да подстакну промене у друштву?

– Мислим да сам извукла најлепше и највише од тих прича јер сам заиста научила и потврдила себи да толико много страна те медаље постоји. Толико дивних прича, емоција, осећања стоји иза нечега што се нама чини као тужна прича. Оно што ми је било најважније и што ме милион пута навело да станем и да се запитам јесте како ми заиста видимо људе који стоје испред нас. Дешавало ми се да кренем са том мишљу да ћу чути веома тужну причу, а да онда испред мене буду весели људи, који вам причају о животу. И, најбитнија ствар коју сам понела кроз рад у медијима, али и кроз пројекте на којима сам ангажована, је да увек има нешто иза онога што вам је испред очију и да је само питање да ли ће људи добити шансу да вам покажу шта је то што се не види голим оком, а то су најдивније приче које сам чула у свом животу. Није све увек црно или бело како нам се чини!


Млади су наша садашњост

Шта бисте на основу богатог искуства које имате у раду са младима рекли да ли се данас младима у друштву верује?

– Младима се све више верује зато што они све више постају активнији, отворенији ка томе шта желе, али и даље је то на тако малом нивоу и толико је резервисано за одређене људе. Нама се дешава да на догађаје долазе исти или слични млади. Ми морамо да дођемо до младих који нису активисти, који су стидљиви, који нису укључени у програме, који нису репрезентативна циљна група и онда ће они почети нама још више да верују. Када кажем нама мислим на цело друштво. Искрено, највише волим када људе лупи о главу управо то неповерење према младима. Не волим када се каже млади су наша будућност, јер млади су наша садашњост и ми смо ти који можемо да преокренемо овај свет из различитих позиција. Мислим да треба баш нешто озбиљно да се деси свима у свим секторима да коначно почну да дају младима реч и глас који је толико потребан.


Шта је највећи изазов при извештавању о сиромаштву и о људима који су на маргини друштва и да ли се медији на прави начин баве изазовима и проблемима са којима се они суочавају?

– Мислим да се већина медија, поготово када причамо о таблоидима, па и о неким мејнстрим медијима, не баве овом темом како би требало, не баве се из правих потреба које су тим људима битне. Ако причамо о бескућницима, Ромима, мигрантима много више ћемо наићи на негативне примере ових група у медијима него на позитивне. Прва замерка коју имам је генерализација када су у питању маргинализоване групе. То доводи до стереотипа, предрасуда, дискриминације према људима који припадају овим групама. Управо због наратива, који нису само медијски, некад може да буде изазов да стекнете поверење да вам неко исприча причу, иако имате најбољу и најпрофесионалнију намеру. Јер толико су често несаслушани или се њихове речи испреврћу. Други изазов је како да сачувате своје емоције у томе, пошто је некада заиста тешко понети то све са собом. Ипак, увек говорим, поготово када су у питању жртве нечега, је да треба посматрати ствари тако да ми нисмо само новинари, већ људи и скроз је у реду показати емоцију, али је у раду на оваквим причама врло важно бринути о својим емоцијама, процесуирати све то, дати себи одушка и, ако радимо неке тешке приче, дати себи одмора до неке друге. На тај начин доприносимо да се бавимо тим стварима професионално, спремно, етички, са полетом, а не са сажаљењем!

Запослени сте у једном од ретких омладинских гласила у Србији који се обраћа искључиво младима. Колико је тешко данас допрети до младих као медијске публике?

– Када сам почела да радим било ми је изузетно тешко, а онда сам схватила да је све у томе како се поставимо према младима. Врло је тешко ако немате прилику да будете међу младима, а мало је теже ако нисте млади (смех), али није немогуће. Млади треба да се посматрају као равноправни саговорници, да се да прилика младом пољопривреднику да прокоментарише нешто, младом политичару, младом трговцу, јер то онда повлачи и друге младе из њиховог окружења. Друго, морамо бити тамо где су млади и у дигиталном и у офлајн свету, односно, ако млади користе Инстаграм, Тик Ток, Јутјуб, онда су то канали којима се ми њима обраћамо, онда причамо њиховим језиком. Ако су они на друштвеним мрежама, а наша улога је да едукујемо, информишемо и забавимо, онда је наш задатак да им то обезбедимо и тамо јер они ту проводе доста времена. Употреба формата зна да буде веома изазовна и тешка јер знамо сви да медији некад немају довољно ресурса, људи, капацитета и времена да науче све то. То јесте највећи изазов, али када се пређе та баријера онда млади долазе. Важан је и разговор са младима. Неке од мени најдражих прича које сам урадила дошле су до мене управо кроз разговор са младима. Доста изазовније ми је да се обраћам циљној групи која има 15 година, јер онда морам да се поставим на неки други ниво посматрања ствари, на неке друге области и теме.

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.3251
Најновије вести