Иза излога: Рециклирано и препаковано пролеће

Као неко коме пролеће почиње већ негде на јесен, а онда се лагано „слаже“ током зиме, морам да признам како ми се чини да нам ништа весело не предстоји.
д
Фото: Илустрација

У сваком случају, ништа оригинално и другачије. Пред нама је, ако је судити по модним трендовима, још једно „рециклирано“ и препаковано пролеће, махом без нових и свежих идеја. Јер, како другачије да објасним појаву (досаду!) којом ће нас „изненадити“ из модне куће Луј Витон.

Реч је о торбама с њиховим потписом, на којима ће онако потпуно „млако“ и улудо потрошено да освану принтови слика једног Тарнера, Монеа... Као, сад ћемо да шетамо уметност, те у галерије и музеје више ни не морамо да идемо. Нешто као „неоптерећујућа“ уметност за понети; тренд који је већ неко време присутан у свету моде и шаренила.

Тужни дани за културу и за ове „модерне“, те ме не чуди што је у Лондону ових дана почело да се мери време до судњег дана. Додуше, увек опрезни Енглези, уз коментар да је цивилизација тренутно у највећој опасности од свог настанка, прибојавају се могућности нуклеарног рата, док је природа мојих размишљања о пропасти света сасвим друге природе. Некако ми се чини да су по нашу светлу и ведру будућност извесна културолошко-социјална померања/скретања и рециклирања много опаснија од било какве бомбе.

У сваком случају, „забринута као Енглези“, брже-боље сам морала да се „бацим“ на терапију: мени један од дражих биографских филмова - „Mr. Turner“, редитеља Мајка Лија, не бих ли се мало довела у ред и залечила модне и културне ране. Филм је у складу с очекивањима био од велике помоћи, те сам помислила да баталим моду и да наставим да живим у свету покретних слика. Тамо је, учинило ми се још занесеној глумачким бравурама сјајног Тимотија Спола, баш онако све по мом...

„Trafficked“ (2017) с Ешли Џад, „Mother!“ (2017) с Џенифер Лоренс, „The Killing of a Sacred Deer“ (2017) с Колином Фарелом и Никол Кидман, „Suburbicon“ (2017) с Метом Дејмон... само су неки од „обећавајућих“ наслова које сам сва ентузијастична „покупила“ с Торента. Спремила сам све потребне напитке & кокице и свечано отворила кућни, целовечерњи, биоскоп.

Али, срећа је кратко трајала, а наведени наслови вратили су ме тамо одакле сам, уз помоћ господина Тарнера, на кратко побегла; у стање „биће скоро пропаст света“. Филмског, за почетак. Некако сам и „осванула“, те вођена оном да је јутро „паметније од вечери“ кренула да размишљам шта ми је чинити. Да активирам сат као Енглези - баш и не би било од неке користи, шта имам од тога што ћу гледати како се сказаљке померају? Боље је да почнем лагано да се спремам. Уосталом, поменути су Енглези још 1066. године имали своју Доомсдаџ књигу...

Одлучила сам дакле да се „спремим“ и да за почетак направим нешто као „Doomsday Movie List“, односно, да један екстерни хард диск одвојим за филмотеку у случају тоталне пропасти Холивуда. Да се нађе...

За почетак овог дивног „пријатељства“ учинило ми се да је најбоље кренути од проверених вредности: нешто из редитељског опуса Клинта Иствуда (Letters from Iwo Jima или Gran Torino) могло би сасвим фино да послужи; одмах затим колеге му Џеф Бриџиз (The Big Lebowski, Crazy Heart и Only the Brave) и Мел Гибсон (The Patriot и Get the Gringo). Ово су моји филмови „дизачи“, то јест они који ми увек изнова врате веру у живот, у људе и у happy “добро ће победити“ end. Дакле, за кризне моменте.

У случају да ми је потребна мало јача доза апокалипсе не бих некако преживела распад у свом окружењу, зицер варијанта су филмови „The Road“ и феноменални Виго Мортенсен, „Children of Men“ с Клајвом Овеном и, наравно, класик - „28 Days Later“. Шта да кажем, после ових наслова мој ми се живот увек изнова учини чудесним и фантастичним...

А за оне који би да „провале“ како заправо функционише систем, препорука су: „The Big Short“ (као и увек сјајан Кристијан Бејл), „The Company Man“ с Беном Афлеком и „Wall Street 1 и 2“ с Мајкл Дагласом...

Из категорије „увек може да се гледа“ вредни пажње су „Stormy Monday“, „Blade Runner“, „Margin Call“,  „Three Burials“, „In the Electric Mist“... И још неких десетак наслова из прошлог века.

И за крај, најтеже. Филмови за оне дане кад сузе неће на очи: „Pan’s Labyrinth“, „Babette’s Feast“ и „Rabbit Hole“, ако мене питате, увек ураде посао.

И филмови су, како то воле да кажу Енглези, „checked“. Уредно спаковани и спремни за холивудски судњи дан.

Јасна Будимировић

EUR/RSD 118.3178
Најновије вести