Иза излога: „Кардашијанизација” нас не заобилази

Ових дана (признајем, налетела сам случајно) гледам заиста фантастичну документарну серију „Индустријска откровења“ (Дискавери, 2002) о генијалцима чије су идеје и проналасци током 18. и почетком 19. века буквално променили судбину човечанства.
д
Фото: pixabay.com

Сјајан сценарио, пристојан буџет, одлична објашњења, шармантан гос’н (Марк Вилијамс) водич кроз причу... Ма, све пет!

Свака епизода траје нешто јачих пола сата и свака представља причу о неком открићу у чијим бенефитима уживамо све до данас. Посебно ми је, рецимо, занимљива прича о фарбама за текстил, које су до индустријске револуције, као што је многима већ од раније познато, биле резервисане искључиво за оне најимућније, махом „плавокрвне“; у пурпурној хаљини могла је (до појаве машина) да се шепури само нека племкиња, док је сиротиња шетала у некаквим мусавим и безбојним крпетинама. Слична је, ако не и иста, и поента приче о зачецима индустријске производње памука и лана. Производња оба ова и данас вискоцењена материјала је до појаве првих машина била прескупа, захтевна, сложена и за мануфактурце прилично тешка и нездрава. Инжењерска постројења су све убрзала, олакшала и, што је вероватно за обичног човека најважније, појефтиниле, то јест, учиниле доступнијим.

У укупно 10 епизода смештене су још и прича о цементу, порцелану, индустријској производњи цигала, водоканалима... Верујте ми, ниједна ни на секунд није досадна, а оно што ме је посебно забављало јесте покушај да направим паралелу с временом у којем ми живимо. За почетак, оно је било време инжењера, чији су патенти и фантастична открића заиста мењали квалитет живота. Напредовало се постепено, али се зато на сваком кораку осетило побољшање. У питању су крајње „опипљиви“ послови и резултати нечије памети – мост, зграда, хаљина, морнарска ужад... И све притом по нижим ценама. Дакле, инжењери су знали шта и због чега нешто раде. Имали су план, а потом и резултат. Онако инжењерски прецизно и јасно. Нема ту ни статистике, ни различитих читања истих. Нема ни превише сматрања, баш као ни анализа; рекло би се да путања посао - резултат није остављала пуно простора за данас свеприсутни средњи и виши менаџмент, баш као ни за стручњаке за пи-ар и медије. Знало се ко плаћа и шта за тај новац жели да добије. Ови између, који би контролисали, интерпретирали и вредновали туђ рад, чини се баш и нису били популарни. Као да, заузети послом, баш и нису имали времена за сва та фина „подешавања“ и дотеривања. Јер, кад су једном убрзали и појефтинили производњу роба, исту је требало транспортовати, што је био више него довољан разлог за развој нових индустријских грана. И тако се читава прича баш фино завртела.

Вртела се неко време, људи су релативно дуго живели у истом или бар сличном систему и – ето нас у овом постиндустријском добу. На први поглед се чини да је развојем технологија све свима доступније и то у прилично скраћеном временском периоду; не стижемо ни да изгустирамо/покваримо неки апарат, а већ је ту његова унапређена верзија. У преводу, више се ни не троши, све се једноставно конзумира. Пожељно у складу с расположењем, тачније док нас забавља. И, управо је то чини се кључна реч нашег времена – забава. Све, али баш све мора да има ту једну фину ноту која ће анимирати конзументе. Џабе квалитет, не вреди ни ако не кошта превише, не помаже ни дуга традиција у производњи нечега... Све то можете да баците у воду, односно, прогласите банкрот ако нисте забавни. У прилог томе и недавно расписан конкурс британског Вога за најбоље решење за насловницу. Пријавили су се топ млади дизајнери и све би било баш онако суперишка да идејни творац пројекта (поменути Вог) није смислио да се насловнице цртају на кексу. Баш забавно, зар не? Кога још брига што је притом потпуно „ниђе везе“ бесмислено и непотребно. Таквих је „забавних“ примера око нас колико ти срцу драго. „Кардашијанизација“ није никога, па ни оне најпаметније међу нама, заобишла. Ако не зна да жонглира или вози ролере, кога брига за некога ко молекуларну биологију држи у малом прсту. Осим ако, на пример, није један од оних који су за „само пет дана скинули осам килограма и то без последица“. Е, то би већ могло да помогне и заинтересује конзументе.

И тако се ми планетарно фино забављамо, грицкајући мало помало све оно што смо ономад затекли сачувано. Додуше, неки (ваљда они што им је мало свести претекло) ипак успевају и да понешто сачувају. Да се вратим на почетак приче и сјајну серију о индустријској револуцији. Знате шта је још потпуно фантастично? Па, водитељ нас све време док прича о свим тим постигнућима на европском континенту (махом у Немачкој, Француској и Великој Британији) „шета“ кроз оригиналне фабрике, млинове и постројења, која сва до једног и данас (скоро 200 година касније) не само да су сачувана, већ и даље раде као јуче подмазани. Е, то је већ вредно поштовања. Лепо би било кад би нам чешће пошло за руком да не „погрицкамо“ и не „потрошимо“ баш све зарад још једног „феноменалног“ селфија. Улива наду да тамо негде неки план можда ипак постоји...

Јасна Будимировић

 

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести