Димитрије Коњовић, авијатичар који је први на свету потопио подморницу

Да је гласовита сомборска патрицијска фамилија Коњовић, српској и уопште јужнословенској култури у аманет оставила само чувеног импресионисту, Маестра Милана Коњовића, било би јој доста да златним словима остане уписана у анале.
r
Фото: Youtube Printscreen

Али не, „морали„ су Коњовићи да описмене земљаке и у домену музичке културе, кроз дело ништа мање значајног композитора Петра Коњовића, брата од стрица великог Маестра. И таман када би човек помислио да је од једне фамилије и превише, из бурне историје ових крајева израња још једно име, име Димитрија Коњовића, млађег Петровог брата, чији је животни век протекао у догађајима достојним каквог холивудског високобуџетског остварења, пун успона и само једног пада.

Димитрије, рођен 1888.године, друго дете угледног учитеља Павла Коњовића имао је другачија интересовања од старијег брата Петра и стричевића Милана. Желео је да буде војник. Како је тада Сомбор био у Аустро-угарској империји, Димитрије је, након завршене гимназије као стипендиста српске православне општине похађао и завршио елитну Војну академију у Пули, а Први светски рат је дочекао као пилот хидроплана у чину поручника бојног брода, што га је, службујући у бококоторској поморској бази Кумбор, довело у нимало завидну позицију да ратује против „својих“. Из тог периода остала је забележена анегдота, која је од Димитрија донекле начинила случајним спасиоцем јединственог српског писаног историјског споменика, Миросалављевог јеванђеља. Наиме, у јануару 1916.године Коњовићу је наређено да након узлетања осмотри и нападне бродове који су извлачили српску војску из јадранске луке Сан Ђовани ди Медуа. Како се и лично уверио, ови бродови су додуше евакуисали војне снаге, али и масу цивила, те је Димитрије одлучио да бомбе, уместо на лађе, изручи у море. Испоставило се да је у овом конвоју био и српски патријарх са ризницом СПЦ у којој је блистало управо Мирослављево јеванђеље, неоштећено захваљујући Коњовићевом витештву.

Да у њему тече патрицијска крв, показало се безброј пута, али и у аналима ратовања остаје подвиг сомборског Икара, за који је, само наизглед апсурдно, одликован од тадашњег непријатеља. Димитрије Коњовић је у историји ратовања остао записан као први пилот авиона који је потопио још једно чудо модерног ратовања, подморницу. Елем, у септембру 1916.године, након извиђачких летова око рта Оштро, тада већ командант хидропланске базе Кумбор, Коњовић је био обавештен да је примећена Аустроугарској непријатељска подморница. Заузео је место пилота и узимајући две бомбе од по 50 килограма у подвез, са нешто млађим колегом поручником бојног брода, Валтером Железним, кренуо у акцију. Брзо су пронашли подморницу и отпочели напад, одбијан прамчаним противавионским топом. У једном моменту подморница, за коју се касније испоставило да је била француска и носила име изумитеља жироскопа Фукоа, је заронила покушавајући да нестане у дубини. Ипак, избачене бомбе су нанела толика оштећења сумарену да француском команданту није преостало ништа друго до да изрони и нареди евакуацију са тешко оштећеног пловила. Обичан пилот, поготово у тим данима праскозорја авијације, у најбољем случају, би се након потапања брода окренуо и обавестио своје бродове о бродоломницима, али не и сомборски кољеновић Димитрије. Мада је море било узбуркано, наредио је пратиоцу да га следи и слетео на површину воде како би покупио све и једног члана посаде, до пре пар минута непријатељске подморнице. Како је ових било укупно 29, висили су са понтона и крила док су хидроплани, немогући узлетети, глисирали по таласима плавог Јадрана спашавајући сигурне смрти француске подморничаре.

Ускоро им је у сусрет изашла аустроугарска торпиљерка, која је „олакшала“ хидроавионе за обичне подморничаре, да би официри одлетели у базу Кумбор, где су требали и званично постати ратни заробљеници. Ипак, ни то код Димитрија Коњовића није прошло тек тако, пошто је дозволио одвођење подморничара у ратно ропство тек после гала вечере и пријема који им је приредио. Касније је Коњовић још много ствари у животу учинио, укључујући и формирање прве југословенске фабрике аероплана „Икарус“, што је посебна и задивљујућа прича, али љубазност и витешко поимање рата Сомборца Димитрија Коњовића било је награђено и озваничено чак 52 године касније, када му је одлуком председника Француске Републике 1968. године уручена медаља за исказану храброст, хуманост и милосрђе у борбама на мору, док се и дан данас на званичном сајту Француске морнарице налази уметничка графика која приказује сцене спасавања француских подморничара тог септембарског дана 1916 из Јадрана пред Боком Которском.

 Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5893
Најновије вести