Анђелка Прпић, глумица: Надам се да су анђели међу нама

Биоскопске сале широм земље ових дана пуне су, између осталог, и због најновијег домаћег филма „Ала је леп овај свет”, који је за седам дана погледало више од 20.000 људи, а у којем је приказана сага о наизглед немогућој љубави, која нас, како и стоји у најави овог остварења, опомиње на то када нас је неко последњи пут волео.
е
Фото: Александар Живаљевић

У романтичној комедији, која, између осталог, приказује и последице инстант славе, као и причу о скрајнутој уметности, враћању вере у љубав и трансформацији једне личности, главну јунакињу, популарну телевизијску водитељку Уну, тумачи глумица Анђелка Прпић. Глумица у разговору за Дневников ТВ магазин говори о изазовима свог лика, али и вредностима овог филма, које нас опомињу на проблеме данашњице.

Филм већ својим насловом доноси огромну количину ведрине и наивности, а у исто време делује као микро свет који сте креирали, а у којем ипак има вере у боље сутра. Чега су све тај свет и овај филм запис?

– Јесте, то сте лепо приметили! Ми смо се потрудили да говоримо о проблемима данашњице и овдашњице, а, на крају крајева, то су можда и глобални проблеми и записи тренутка у ком живимо и тог погрешног система вредности који влада и на телевизијама и у скупштинама и где год се окренемо. Више не знамо шта је лоше, а шта је добро. Знате оно када кажу да више не знате како да васпитавате дете - да ли да буде сналажљив или да буде поштено и добро. Ово је прича о том тренутку. Андреј Шепетковски, као сценариста, редитељ Филип Чоловић и ми као сви остали извођачи радова (смех) успели смо да креирамо нешто што је ипак мало изнад површине земље. Па тако публика зна с којим проблемима се сусрећу наши ликови и већ их је, сигурна сам и сама доживела или доживљава, али им дајемо довољно бајковитог да могу да поверују у ту најлепшу могућу сутрашњицу да пробуде у себи ентузијазам, да буду опортунисти, да схвате да свет јесте леп, да људи јесу добри, а да само треба мало да се скрене са тог утабаног пута и да се потрудимо сви.

И у најави стоји да овај филм враћа веру у љубав. Јесмо ли у тој трци за успехом, новцем и преживљавањем заиста изгубили веру у љубав?

– Нисам присталица тих генерализација на нивоу: данашњи цртаћи су ужасни и агресивни, лоши по децу! Знате, има игрица које величају и лепе ствари. Не своде се све само на пуцачине. Исто је и са цртаним и играним филмовима, а тако је и генерално у свакодневици. Дакле, нисам сама конзумент тога да је све страшно, да су сви зли, да је све ружно, загађено. Хвала Богу, успела сам да се пронађем у овом свом животићу са људима са којима делим сличне или исте ставове, да знам да имам око себе само добронамерне људе у том свом најужем кругу и зато, ваљда, имам ту привилегију да и незнанцу и непознатој ситуацији приступам без било какве задршке и без страха и бојазни да ће можда нешто лоше да се деси. Никада не кренем са тим да ће можда нешто лоше да се деси, него с том мишљу да ће можда бити нешто баш добро и да пустимо како ће пут даље да нас води.

Да ли је једна савремена девојка била инспирација за изградњу Униног лика, који тумачите у филму?

– Свакако да јесте инспирација ту међу нама, на сваком кораку, у сваком ресторану и клубу. Где год да прошетамо ми видимо те девојке које мало губе идентитет, рекла бих, у последње време. Нећу да кажем да сам ја изузета из тога. Знам своје фазе кад сам се и ја тражила, па кад нисам знала ко сам и шта сам. Тада сам и сама рекла: „Дајте ми ово са ове лутке”, како сви тако ћу и ја. Не мислим само визуелно, него и на то шта нам је циљ - оставити утисак, траг... А онда, временом, ако ипак знаш које су ти праве водиље и ка чему тежиш у животу, ту се ипак направе нијансе и будемо ипак различити, а опет лепи. Увек се трудим да имам некога из свог, условно речено, блиског окружења. Некога кога сам некад макар видела и упознала, да ми заличи на карактер, али у овом филму, морам да признам, ми је заправо неко зрно тог лика била измишљена личност из филма „Правна плавуша”. Она ми је била нека водиља, јер Уна је протагониста, главни лик, коју је публика требало и да осуђује и критикује, али у исто време и да је воли и разуме од почетка, да би на крају навијали да она изађе као победник из те приче, односно да јој се врати добро. То ми је био и највећи изазов - да направим лик који је у исто време иритантан и симпатичан.

Како сте ви доживели лик анђела из филма чија су крила олиндрана, а који ипак успева у својој мисији у спајању људских судбина?

– Надам се да, с обзиром на то да га на крају филма видимо као васпитача  који учествује у разговору са децом и прича са њима о правим вредностима, такви анђели постоје међу нама. Мислим да живе ту међу нама, ја их знам. Ево, рецимо, могу да поменем мог - ја сам имала срећу да је ћерка моје учитељице, која је и сама учитељица, а десетак година је старија од мене, док је била на пракси, била код нас у мојој основној школи у Пожаревцу, када смо били клинци. Некако смо се нас две спојиле кроз рецитаторску и драмску секцију, представе и приредбе које смо радили. Она је била мој анђео чувар, који ми не даје кључ у руке као решење, него ме лагано наводи на прави пут кроз приче, разговоре и савете. Ето, рецимо, тог једног анђела сам упознала. У питању је Јелена Илић Лела.

А ко је данас ваш анђео чувар?

– Данас? Па, рекла бих да ми је то син. По некој хијерархији би требало да сам ја његов анђео чувар, међутим, он ми је заправо онај репер за добро - да се преиспитујем јесам ли довољно урадила овога или онога итд. Чак и кад су у питању ствари које се не тичу директно њега, већ нпр. мог посла, одговорност је кад знате да се неко угледа на вас и да треба да буде поносан на вас, а тек стасава.

Упоредо сте радили и серију „Шетња са лавом”, за коју сценаристи кажу да има исту сличну причу као и филм, али да је снимљена другим жанром. Колико је то било тешко и занимљиво искуство, јер није у питању уобичајена пракса, када је наша кинематографија у питању?

– Није било тешко јер је од почетка то било јасно дефинисано различитим сценаријима. То јесу исти ликови који ће се појавити, осим анђела, њега уопште нема у серији. Заправо, Никола Пејаковић игра себе у једној од епизода у којој га ја као водитељка интервјуишем. Јако сам задовољна јер смо успели да испричамо две потпуно различите приче са истим ликовима и сличним заплетом и радујем се што публика неће гледати дајџести издање серије кроз филм. Напротив, гледаће потпуно другу причу са другим крајем и другачијим развојем ликова и дешавања.

Ужелели смо се комшијских прича

Од 11. октобра нам се враћају и нове епизоде серије „Радио Милева” на РТС 1, шта ћемо гледати у наставку?

– Снимили смо много епизода, чак 50 и дуго смо радили. Гледаоце очекује много нових ликова, сјајних глумаца. На моју велику срећу, а знам и на радост публике, враћа нам се и Ненад Јездић у улози чувеног фризера и то нам је свима било много драго, уживали смо. То је стварно један фамилијарни посао. Таква је атмосфера у том нашем студију, а наравно то диктира сјајна Олга Одановић, којој никад ништа није тешко и за све увек има снаге и воље, елана, хумора, утехе и она је један окупљач свих нас, па онда и сви ми остали морамо као и она. Мислим да ћете уживати у тој једној правој породичној серији, која је за све узрасте, целу породицу, а ми ускоро настављамо и снимање нових епизода. Верујем да смо се ужелели тих топлих људских и комшијских прича, о којој говори и наша серија и мислим да је дошло време да, ма колико смо дуго слушали оно: „да комшији цркне крава”, кажемо да неки човек поред нас има неке своје проблеме и бриге и да слободно треба да му покуцамо на врата.

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.3380
Најновије вести