Тијана Грумић, драмска списатељица: Константан труд, рад и неизвесност

Након драме “Кеплер 452 Б” која је у режији Југа Ђорђевића (Позориште “Бора Станковић” Врање) била у селекцији Стеријног позорја, Тијана Грумић је написала нову којој је то успело у актуелном избору Светислава Јованова.
Приватна архива/Тијана Грумић
Фото: Приватна архива/Тијана Грумић

Реч је о драми “Ко је убио Џенис Џоплин?” у режији Соње Петровић (Српско народно позориште/ ОПЕНС).

- Ха-ха, да, увек неки чудни наслови - нашалила се и сама на прво “питање” за интервју.

Судећи по односу написаних/ изведених драма, Тијана Грумић је тренутно најуспешнија драмска списатељица новије генерације. Откуд јој онда једна стара, већ помало заборављена хероина, за актуелну драму и представу у Српском народном позоришту?

- Па, идеја да пишем баш о Џенис Џоплин дошла је од редитељке, Соње Петровић, која ме “пустила” да напишем комад како год мислим да треба. Онда сам кренула у истраживање, гледање филмова и читање било какве литературе која постоји о њој и схватила да сви филмови и књиге имају једну заједничку ствар, односно свима им недостаје исти елемент, а то је Џенисина страна приче. Чини ми се да нам данас једино позориште као медиј даје шансу да испричамо причу из њене перспективе. Текст сам написала у свом “стилу”, као једну интимну, исповедну, на неки начин породичну драму, која је највећим делом у монолошкој форми. Текст се екипи на прво читање веома допао, али је и мало забринуо глумце јер на самом почетку нису видели како ће једна таква структура да се пренесе на сцену. Међутим, редитељка је имала јасан концепт и сви заједно смо радили на томе да га спроведемо, тиме постепено откривајући нове слојеве, не само мог текста, већ и целокупне приче о Џенис Џоплин, тако да је на пробама било стварно уживање. Имамо добру, младу екипу и мислим да ће бити све боље и боље - изјавила је Тијана Грумић и пре избора селектора Стеријиног позорја.

Да ли сте сада изненађени што сте у главној селекцији Светислава Јованова?

- С једне стране сам изненађена, јер никад не бих помислила да ће се прича о Џенис Џоплин уопште наћи у оквирима институционалног позоришног стваралаштва, а камо ли Стеријиног позорја. Заправо се понекад питам шта би Џенис мислила о Стеријином позорју? С друге стране, нисам изненађена. Видела сам како људи реагују на представу, чак и они који пре тога никад нису чули за Џенис Џоплин (а има их, нисам ни у то до скоро веровала) и нешто их у свему томе ради, реагују срчано и енергично на оно што смо направили, што мени даје потврду да смо урадили нешто добро, а што је на крају препознао и селектор Позорја уврстивши представу у овогодишњу селекцију.


Прилика за промену

Шта мислите о актуелним збивањима, “чишћењу планете”, ако то није прегруб израз за борбу угрожених ентитета, живих бића?

- Ако се то “чишћење” планете односи на све оне вести о томе како су се лабудови, делфини и разне друге животиње вратиле у своја станишта близу урбаних насеља након што су се људи повукли у изолацију услед пандемије цовид19, не мислим да се “природа вирусом бори против људи”. Нису људи као такви проблем, проблем су системи и идеологије унутар којих функционишемо и интерагујемо са природом. Наш однос према природи је доминантно западњачки, капиталистички и, ако ништа друго, ова глобална криза даје нам прилику да то освестимо и коначно нешто променимо. Свет ће неминовно бити промењен након што се све ово заврши, питање је само како ћемо се овог пута прилагодити и опходити према њему.


Како вам је је легао рад на овом тексту, упознавање са ликом и делом славне рокерке, а затим и ре-креирање њеног живота?

- Редитељка, Соња Петровић и ја, већ неко време имамо идеју да правимо представу о Џенис Џоплин, само се све до сада нису остварили услови за то. С тим у вези, ја сам одавно почела са припремним радом на тексту, истраживањем грађе, у шта спада и музика, с тим да њену музику знамо и волимо много дуже него што постоји идеја прављења представе. Ипак, након што сам прочитала књиге писане о њој и њеном животу, а које су приредили људи који су је познавали, погледала филмове и упознала се са историјским чињеницама, схватила сам да је драгоценост ове прилике у томе што је позориште једини медиј који нам дозвољава да испричамо причу о Џенис Џоплин управо из Џенисине перспективе те сам у складу сам тим и писала овај комад. Рекреирање живота једне звезде као што је Џенис Џоплин веома је склизак терен, може се упасти у замку робовања општепознатим чињеницама и интерпретацијама наметнутим од стране јавности, тако да сам ја приступила томе из једне интимније перспективе и кренула од онога што и сама у неку руку познајем – одрастање у малој средини, проблематични породични односи, бављење уметношћу у средини која томе није наклоњена, бивање женом у свету доминантно наклоњеном мушкарцима. Можда та прича није истинита, у потпуности заснована на чињеницама или хронолошки доследна, али је коначно њена.

Ко је убио Џенис Џоплин? Зашто?

- Нема ту тачног одговора, нити га ја могу дати, али оно што наша представа покушава да покаже јесте да постоји низ фактора који су довели до тога да Џенис Џоплин умре са свега 27 година од предозирања хероином, како пише у полицијском извештају о њеној смрти. Међутим начин на који је живела, па на крају и умрла, а са којим је углавном поистовећују и притом осуђују, свакако не треба посматрати као узрок смрти, већ као последицу околности у којима је одрастала и живела. Цела једна генерација људи, којој и она припада, живела је у време када је, рецимо, ЛСД био широко распрострањен и доступан и коришћен као експериментални лек за мигрену, када су млади Американци слати да гину у бесмисленим ратовима које је њихова држава водила, а које и данас води, када су жене могле или да раде као шалтерске службенице или да се удају, када нису смеле да носе панталоне, а камо ли да буду рок звезде. Поред свега тога, Џенис Џоплин је одрастала у малом, провинцијском граду у Тексасу, уз породицу која ни најмање није разумела њену потребу да одступа од наметнутих правила понашања и ни на који начин јој није пружала подршку. Све то је помало убило Џенис Џоплин, а зашто? Зато што је нека устаљена “правила” тешко доводити у питање, а још теже мењати. Зато што је и тада, као и данас, тешко разумети да то што ће се једна друштвена група изборити за одређена права и слободе, не значи да ће их нека друга, која их већ има, због тога изгубити. Зато што је незамисливо тешко бити међу првима које реше да носе панталоне, певају рокенрол или одлуче да се не удају и имају децу јер “то тако треба”. Ипак, баш зато што је било њих таквих, које су у нечему биле прве (а због тога неретко и страдале) нама данас је мало лакше да бирамо и не будемо увек осуђиване због наших избора, иако се нашој борби ни близу не назире крај.

У скорије време радила си и на “Нечистој крви” Боре Станковића у Врању. Како ти је легла та прича? Ко је убио Софку? Зашто можемо да је поредимо са дивом из САД?

- Тако је, у октобру 2019. седам година након што је Позориште “Бора Станковић” у Врању изгорело као колатерална штета у пожару, оно је коначно реновирано и поново отворено. Ипак, није отворено својом новом представом, припреманом за те прилике, у којој учествује цео ансамбл који је током тих седам година радио у неусловима, а ипак успео да се два пута избори за учешће на Стеријином позорју, већ је отворено представом једног другог позоришта. Позоришта иза чијих смо запослених стали када су се бунили против смене директора драме, па хтели да смене управника и у томе на крају успели, али који нису показали такву солидарност за своје колеге из Врања, као што је, уосталом, и већини позоришне заједнице тај догађај некако промакао, али као и сваки пут до сад и то смо преживели!

Међутим, рад на “Нечистој крви” је био крајње узбудљив и изазован, како за мене, тако и за редитеља Југа Ђорђевића. Радити Бору Станковића у његовом родном Врању је својеврсни задатак. Постоји тај мит о томе да Бору разумеју једино Врањанци, а онда сам схватила да он, због начина на који пише о патњи и лепоти, у ствари припада свима нама. За разлику од писања комада о Џенис Џоплин, где сам се плашила да не упаднем у замку идеје о великој рок звезди, овде сам највише страховала од тога да не робујем Станковићевом језику и останем доследна својој поетици, а опет, да не изгубим оно због чега је “Нечиста крв” капитални роман наше књижевности. Иако су Софка и Џенис Џоплин наизглед потпуно различите, ипак је реч о двема женама спутаним оквирима и очекивањима наметнутим од стране друштава у којима живе. Та друштва нису много различита у својим начелима, иако прилично удаљена, како временски, тако и географски. Њих две су обе жене у борби са патријархатом и жене са очајничком жељом да буду прихваћене онакве какве јесу.

Спадаш у ону групу драмских списатеља која је прилично заступљена у позориштима. Шта мислиш да те издваја, тј. који су по вама квалитети или параметри потребни за успех у вашем послу?

- Ја сам до сад имала ту срећу да је све што сам написала изведено и то у неколико различитих позоришта широм земље и заиста сам захвална због свих прилика које имам и трудим се да их оправдам својим даљим радом. Не знам шта ме то посебно издваја, све моје колегинице и колеге, као и ја имамо неки свој језик и поетику којом се служимо, а која онда наилази на реакције. То о чему, али вероватно и како ја пишем се до сада показало као нешто што позоришне куће и публика препознају као квалитетно и то је, верујем, разлог заступљености мојих текстова у позориштима. Међутим, не постоје јасни параметри или формула успеха, данас си наизглед успешан и извођен, а већ сутра не знаш хоће ли бити следеће прилике и следећег ангажмана. Остају само константан труд, рад и неизвесност.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5923
Најновије вести