Светлости позорнице у театру Мадленианум: Позориште у позоришту

Пандемија планетарних размера, у комплетном смислу тог значења, покосила је у прошлој години сва поља живота и стваралаштва, посебно сурова је била према извођачким облицима уметничког деловања, не штедећи ни глумце ни музичаре, навикнуте на редовне наступе.
с
Фото: Мадленианум

Светлије тренутке пружали су ипак релативно бројни концерти и скраћене оперске представе (најчешће и оне у концертној форми) приказивани „онлајн“, покушавајући да у нимало лаким околностима одрже континуитет и традицију одржавања. Ипак, и поред труда релевантних организатора и уметничких институција да такозваним „live stream“  продукцијама надокнаде оне непоновљиве живе сусрете уметника и публике, јасно је од почетка било да ништа не може да замени оно што се зове јединствени међусобни људски контакт.

Стога је и драгоценост програма „Светлости позорнице“ којим је овог фебруара у по пандемијским прописима веома попуњеној Великој дворани, обележен 24. рођендан Опере и театра Мадленианум, тим већа и значајнија. Приредили су га сопрани Бранислава Подрумац и Мина Глигорић, тенор Душан Свилар и лирски баритон Димитрије Цинцар Костић уз сарадњу, за ову прилику формираног, клавирског квинтета који су чинили изванредни, у сарадњи с певачима етаблирани, пијаниста Миливоје Вељић и чланице изненађујуће доброг и флексибилног, први пут ангажованог у оваквом задатку на земунској сцени, гудачког квартета „Хабанера“.

Конципирано као „позориште у позоришту“, представа у представи, ово слављеничко вече се одвијало као генерална проба пред премијерно приказивање, припремљено у режији и драматизацији Роберта Бошковића (наговештавајући и том одредницом да би се оно могло наћи у редовном репертоару) и сценографији Игора Вајдлиха, гостију из Загреба. Разумљиво је што је овај ауторски тим посегао за неким од решења која је користио у сјајно реализованој оперети „Весела удовица“ Франца Лехара, постављеној пре годину дана на истој позорници, повезујући вокално-инструменталне нумере различитог порекла и жанра говорним, за нас доста „нехајно“, односно у овој прилици површно изговореним репликама.

Ако нам се овај део програма мање допао, можда и због недовољне разумљивости текста, музички део интерпретације оставио је одличан утисак. Грађен у првом реду на мадленијанумском музичко-сценском репертоару (с акцентом на одломцима из његовх сјајно реализованих мјузикла „Јадници“ и „Ребека“ и поменуте Лехарове оперете, уз додатак неколико оперских арија и тема из филмске и популарне музике), дакле као спој разноврсних жанрова, поменути избор тачака представио је поново у најбољем светлу, највеће певачко име овог позоришта, сопрана Браниславу Подрумац, блиставу звезду управо неведених остварења. Још када смо је упознали као савршено животну Епонину у „Јадницима“, била је „потпуно беспрекорна и појавом и изгледом, прекрасног и префињено изнијансираног гласа“, растући и остварујући се потом успешно и у другим улогама, овог пута своје вокално-глумачко умеће изненађујуће добро приказавши и у мецосопранском тембру (као Кармен, и у Росинијевом „Дуету мачака“).

Равноправно јој се придружила и нова солисткиња Мадленианума, лепршава, одлично увежбана и сценски веома покретљива, упечатљива колоратурна сопранисткиња Мина Глигорић, својом интерпретативном енергијом и талентом, сјајно допуњујући млађи део оперског ансамбла (примерено изведене арије Мизете и Маргарете) . За оне који га први пут чују на овој сцени, попут откровења је заблистао у наполитанском, а затим и у осталом репертоару, прекрасан, фино изједначен и носив глас тенора Душана Свилара, којем је изванредно „секундирао“ својим већ познатим свестраним даром, лирски баритон Димитрије Цинцар Костић. „Ускочивши“ у пројекат у последњем тренутку, био је на известан начин и првенствено, глумачки „спиритус мовенс“ догађања, креирајући више но одговарајућу замену одсутног старијег колеге.

Својим лаким, веома чистим певањем, изванредном сценском еластичношћу и потпуно лежерним, природним понашањем и „плесањем“, поново је потврдио да је управо рођен за „даске које живот значе“. Сви ови млади вокални уметници су својим усредсређеним, преданим, стабилним, и надасве сензибилним предавањем, у пуном смислу подржани особеним музицирањем такође новооткривеног инструменталног ансамбла, учинили да на тренутке заборавимо актуелне животне недаће. У правом значењу, и интензитетом и колоритом замењујући оперски оркестар, уиграно и складно се утапајући и стапајући с музичким особеностима четворо певача, пијаниста Миливоје Вељић и квартет „Хабанера“ су свирали с преданошћу и уверењем, сви заједно у великој експресији приказујући умеће стварања одговарајућег расположења и целовитог музичког тока и обликовања. Награђивани бурним аплаузима, на крају и овацијама, потврдили су од почетка створено мишљење да би овај програм требало уврстити у текући репертоар.

Марија Адамов

EUR/RSD 117.5584
Најновије вести