Суботички „Дезире“ оправдао репутацију

Фестивал савременог позоришта „Дезире“, у организацији Позоришта „Деже Костолањи“, завршен је синоћ, између осталог, презентацијом радионице композиторке Ирене Поповић Драговић, у оквиру пратећег програма „Дезире академија“.
deyire, mradojicic
Фото: М. Радојичић

Овај програм намењен едукацији и подстицању критичког мишљења, тако често запостављен у савременом друштву, ове године је био још богатији и савршено комплементаран са главним, у оквиру којег су се Могле видети представе Андраша Урбана, Борута Шепаровића, Златка Паковића, Оливера Фрљића...

Управо Златко Паковић, који је гостовао и на „Дезире академији“, након изведбе представе „Отело“, покренуо је тему љубави као репресивне полуге доминантног, патријархалног друштва. У његовом „Отелу“, по много чему, главни лик је заправо Дездемона, која није свесна своје улоге, због чега страда. Паковић је то назвао прихватањем и пристајањем на улогу жртве, због љубави која је немогућа за остварити под аршинима љубоморе њеног господара, како сама назива свог мужа, Отела.

Борут Шепаровић и његов „Монтажстрој“, извео је представу „Љубав и економија“, која се састоји из видеа и перформанса неколицине глумаца, а бави се односом савременог хрватског друштва према абортусу и покушајима да се он забрани. У представи се то доводи у везу са јачањем економске зависности друштва, па и жена, у односу према политици, која је у Хрватској у директној вези и са црквом, што је суптилно доведено у везу тек касније, када представа пређе у отворену дискусију са публиком, иницирану ангажовањем две жене из Суботице, назовимо их мајком и феминисткињом.

Феминизам, као сложена друштвена појава која је у 20. веку довела до ослобађања жена из положаја апсолутне обесправљености, суптилно је представљен као тема и у представи „Три гвинеје“ Вирџиније Вулф, у режији Бојана Милосављевића и изведби четири средњошколке: Вање Халупе, Елене Настић, Луне Шкопеље и Софије Стојановић. Требало би запамтити ова имена, јер након представе и дискусије, такође у пратећем програму „Дезире академија“, видело се и чуло нешто веома вредно. Нешто што недостаје у јавном, па и школском простору, као покушај да се промени слика друштва као друштва у кризи због нагомиланих политичких, економских и разних других проблема.

Представа „Три гвинеје“ требало би да буде обавезна „лектира“ не само за средњо-

школце, којима је првобитно намењена. Иако изведена и приказана, у духу есеја и живота Вирџиније Вулф, као примарно антиратна, она је противна и другим милитантним, доминантним системима на којима почива савремено друштво. Ауторитарност, како у школству, тако и у породици, политици, економији, покушава се разложити и образложити кроз специфичан сценски дискурс у којем четири младе даме играју представу о борби за правичније друштво, засновано на слободама, а не забранама, сиромаштву, сили, праву јачег, моћнијег...

Како је објаснио редитељ Бојан Милосављевић, а и две од четири девојке које су остале на расправи (две су морале због обавеза да оду одмах после сјајне изведбе у суботичком Клајн хаусу), рад на представи је био усмерен на скретање пажње на то како доминантни односи узрокују велику већину невоља које имамо као људи тренутно окренути кобајаги либералном, а у ствари робовском друштвеном уређењу, било да је реч о робовању навикама, или производњи нових и све горих друштвених односа, примарно на терет деце, младих људи и поготово жена. Ефектно је поентирано не само кроз сценски есеј по мотивима Вирџиније Вулф, једну врсту игроказа са сталним смењивањем улога, техничких решења и мотива који од некадашњих (енглеско друштво пред Други светски рат) добијају обрисе актуелних (српско друштво после силних ратова и транзиција), него и кроз изношење низа примера како се данас родна равноправност прихвата само начелно, док у конкретним друштвеним односима, па и личним, на уметничкој сцени, не може наћи превише позитивних примера како се истински ради на промени стања. Иако наизглед уско везани за једну тематику – родну, у сложеној дискусији на ту тему, покренуту и самом генијалншћу дубоког, вишеслојног дела Вирџиније Вулф о отварању и покретању нове школске установе, рекло би се и нове школе мишења, врло брзо се видело како та тематика прелази и кореспондира са многим другим областима свакодневног људског живота у којем и даље већина трпи, док мањина ужива.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.6117
Најновије вести