„Страх“ у Народном позоришту Пирот најбоље описује 2020.

Годину која је за нама календарски, обележила је смрт, али још више страх.
а
Фото: А. Јовановић

Од болести, па и смрти коју она носи.

У позоришном животу, обележиле је једна посебна – смрт Игора Вука Торбице. Од чега је он боловао, одзвањаће још дуго питање. А остало није ћутање. Остале су представе.

„Страх“, или „Једна топла људска прича“ како гласи наслов последње представе коју је режирао Игор Вук Торбица, почетком 2020. у Народном позоришту Пирот, врло је репрезентативна, у сваком смислу. Полазећи од дела немачког драматичара Франца Ксавера Креца, чији је живот и рад био инспирисан проблемима радника, социјалном тематиком и борбом за боље друштво, Торбица је у пиротској представи креирао јединствено ауторско дело. „Страх“ би могао да се упореди, односно сврста у блок са представом „Тартиф“, коју је Торбица режирао по Молијеру, у копродукцији Српског народног позоришта и Народног позоришта Сомбор. У драматуршком поступку отишао је корак даље и још већи део сценског текста настајао је у процесу рада, у својеврсној компилацији са Крецовим драмама.

Представа почиње сусретом станара у ходнику зграде и предлогом једног од њих да би било лепо да се чешће срећу и састају, друже. Испрва одбијен, овај предлог миц по миц постаје свакодневица ове мале заједнице, или још боље речено – друштва у малом. Станари све чешће бораве у ходнику зграде, пре него у својим становима. Заједништво полако расте до те мере да скупа прослављају рођендане, испомажу једни друге у свим изазовима које живот носи. Економски, социјално, интимно, па и политички, они иступају из спољашњег света у подручје аутономности и независности, каква се пожелети може. Све док се у заједницу не укључи још један члан, изабраник срца једне од станарки...

Александар Радуловић, Александра Стојановић, Зоран Живковић, Наталија Гелебан, Милан Наков, Данијела Ивановић, Александар Алексић, Даница Станковић, глумци су који играју ликове са властитим именима. Поступак који је одомаћен у последње време, наглашава интимност, блискост драме кроз коју пролазе млади и средњовечни брачни парови, соло мушкарци и жене, радници и раднице које немилосрдно експлоатишу, док они штеде и чувају последње атоме уштеђевине, за оно основно - здравље, људскост, топлину.

Први део представе пролази у еуфоричном, комичком тону, током којег ликови као да се буде из сна, кошмара реалности и одлучујући се узети судбину у своје руке, постају супер-хероји. Међутим, тек након ресетовања система, публика сведочи како се заправо долази до оне тачке у којој су ови људи и затечени – поптуно отуђени, под диктатом неке спољне, необјашњиве присиле и опасности. Заправо, на сјајан, драмски начин показује како се унутрашње несигурности, слабости, претварају у наопаку дистрибуцију моћи и ауторитарну, вертикалну  хијерархију, засновану на (и)стицању једних, на рачун других.

Њихов пут од дистопије до утопије, и назад, пажљиво вођеном и вешто уиграном глумом, са лакоћом неке недељне ТВ серије, ипак сервира и кнедлу у грло, показује лице и наличје онога бити човек. Сценографија Андреје Рондовић – ходник зграде окречен тако да може да представља један обичан, соцреалистички ходник било које зграде у било којем граду, слојевитошћу боје назначује да је могуће да се ради и о болници, санаторијуму.

Шта ће обележити (н)ову годину?!?   

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5791
Најновије вести