„Смрт господина Голуже“ у новом руху у Позоришту младих

Један у низу важних детаља новеле „Смрт господина Голуже“ Бранимира Шћепановића је тај да би мештани забите вароши у коју је дошао човек да се разрачуна са самим собом, били захвални када би то учинио јавно.
goluza
Фото: Позориште младих

Они би тада, с пуним правом, могли позвати чак и телевизију. Зашто њима предмет суштине – надвладавање вашара таштине „смртно озбиљном одлуком“ – представља овакву прилику, у много чему је другачији од одлуке Ане Ђорђевић да истоимену драму, по мотивима Шћепановићеве приче, али и филмског сценарија, практично заснује на идеји спектакла. Тако ће онај „дупли гулаш“, како је Данило Киш иронично окарактерисао Шћепановићев апсурдистичко-реалистички текст, постати четвероструки.

За неупућене, Голужа, како му и име наговештава, и није неки господин. Он је обичан чиновник, “залутао” у неку малу варош на путу за море, где је кренуо да се мало испрси, одахне од скучености властитог живота. Самоубиство му није било на листи жеља, али стицајем чудноватих околности – попут оне да је изашао из воза у месту без пруге – испоставиће се да му таква једна намера може испунити све друге жеље. Знатижељни мештани, када су поверовали у сценарио да је он ту зато што би да се убије - скочи с моста у реку у коју пљуцка јер не зна да плива - третираће га не не као господина, него као Господа, а на крају ће и он да поверује у то. Поготово због тога што, поред бројних привилегија у којима све више почиње да ужива, добија оно што му је вероватно и највише недостајало: дивљење и поверење жена.

Е, сад, новела је и у своје време, крајем седамдесетих година прошлог века, изазвала подељену пажњу. С једне стране, неупитно је било мајсторство приповедања Бранимира Шћепановића, који је успео да читаоцима приближи читаву природу људског постојања у једном кратком и ефектном прозном делу. На трагу великих мајстора апсурда, Кафке, Камија, Голужа је човек осуђен на смрт - својим смртним гресима. Његова околина оличена у забити и њеним варошанима, само је одраз већ поменуте суштине постојања - вашара таштине. Мноштво знакова који поткрепљују овај чак и хришћанско-метафизички (филозофски) интерпретацијски ниво – а због чега су његов склоп са мноштвом приземних, реалистичких мотива, као што је преједање гулашом, критички настројенији читаоци и прозвали логички некохерентним и недоследним, такорећи каламбуром свега и свачега – сам аутор је пеглао у сценарију за филм Живка Николића, али ни то му није баш пуно помогло.

Дело ће ипак остати не само запамћено, него и антологијско, све до данас. А данас, у Позоришту младих, гледамо представу “Смрт господина Голуже” која је Ана Ђорђевић написала, па је тако и режирао Патрик Лазић, као телевизијски шоу програм посвећен једној од најдубљих људских неодумица - је ли један живот вредан живота, одосно његовој пукој егзекуцији. Голужа (Саша Торлаковић) у овој верзији  стварно постаје господин, прилично достојанственог тона и карактера, насупрот свим другим крволочним и сујеверним ликовима, написаним и дописаним са мешавином филмских и мотива новеле, укључујући и један од поптуно свежих - лик гробара Гавре (мало омажа и Душку Ковачевићу).

Женски ликови представљени су у знатно пунијем спектру, што је захтевало још већи ниво разраде оригинала. Положај жена, како би се социјалним, родним речником могао назвати третман овог плана, много је важнији и истакнутији него у изворнику. Ако би осим колективне несвести и самозадовољства у свом доминантном положају мушких, и жене биле те које би могли посматрати деперсонализовано, Ана Ђорђевић се потрудила да им подари више нијанси и разлога за невољу у којој су се нашли - немар и запостављање од стране властитих партнера, због чега се углавном и окрећу идеализацији новопридошлог члана. Својеврсном елипсом, пак, у вези Голуже и удовице Анке (Славица Вучетић), којом је у филму и сам Шћепановић покушавао да исправи ову неправду, дајући јој и низ других значења у односу на главну, филозофску тему питања живота и смрти, није се пуно одмакло ни овде. Наиме, одлука да се њихов однос сав расплете и прикаже накнадно, у једној сцени која претходи ритуалу (Голужу у смрт на крају не пред телевизијским камерама одводе мештани маскирани у “индијанске” идоле), просто нема довољно простора да се развије. 

Накалемљеност лика Водитељке (Катарина Марковић), која има сасвим друге невоље од затечених “Шћепановића”, целокупним третманом, у представи у Позоришту младих негде се изгубила насловна прича. Менталитет гомиле и наметање телевизијског оквира, учнили су да она падне у воду, без тога да ођекне и усталаса. Чак и мелодрамски, па и породични односи у комаду, забрињавајуће женско питање, нису одмакли даље од идентификације проблема. Једино што функционише, можда баш оно што је и Живко Николић од самог аутора успео да извуче у свом филму “Смрт господина Голуже”, јесте гротеска. Режија, сцена, костим, музика, игра глумачког ансамбла, све је на свом месту и сигурно ће имати место и на репертоару. Али, ако је за потврду, Голужина смрт више није питање бог-зна каквог плана, него је једна уопштена локална прича. Његов скок, или склизнуће са моста, приземљење у локалним медијима.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5584
Најновије вести