Симон Грабовац: Откривање позоришне будућности

Што се тиче нашег позоришног фестивалског окружења ситуација је знатно јаснија постала после појављивања књиге “Дијалог о фестивалима”.
д
Фото: Дневник/Бранислав Лучић

Наиме, пажљивим прегледањем њених садржаја постаје видљиво и јасно не само фестивалско биће него и домети и разлози њихових умножавања. На основу једноставно конципираних анкетних листића, од основних података о неком фестивалу, до концепције, фестивалских тела и свих битних елемената за постојање и опстанак неког фестивала, више него јасно је шта се подразумева под позоришним фестивалом, а шта су дани, сусрети, каже на почетку “брзог” разговора књижевник Симон Грабовац, уредник Интернационалног фестивала алтернативног и новог тетра (Инфант) који се ових дана, у организацији Културног центра Нови Сад,  одвија на елитним новосадским позоришним сценама,  пред радозналом и фестивалски узбуђеном публиком.

-  Озбиљан позоришни фестивал подразумева јасну концепцију, прецизно одређен начин избора представа, потребна тела за уметничку верификацију и продукционо-организациону  реализацију фестивалског програма. Када се држимо ових узуса онда се лако констатује да правих фестивала у Србији има веома мало и да већину позоришних догађаја чине разне позоришне манифестације, смотре, дани... У тај мали број, поред Стеријиног позорја, Битефа и још неких других фестивала спада и Инфант. То није нека велика предност, али веома јасно указује на свесност у третирању уметничког чина и веома јасан циљ и разлоге постојања. Наравно, нико ништа нема против постојања других фестивала и добро би било када би свака локална самоуоправа имала своје свечаности, фестивале. Јер, свака свечаност даје нову енергију, лепоту месту у којем се одржава, покреће људе на нове подухвате. Инфант се, у том контексту, исказује као јасно профилисан фестивал, са дефинисаном концепцијом и, као фестивал који има јасан простор деловања и великог уплива на позоришне трендове и, коначно, на откривање позоришне будућности.

Шта уопште значипроћи кроз решетоИнфанта у контексту позоришта (представа и фестивала) данас?

- Веома је тешко оцењивати поједина фестивалска издања, јер сваки фестивал  ове врсте позоришта подразумева мноштво веома различитих артефаката и по позоришном језику и по пореклу. Јер у разним земљама потпуно се разликују интересовања уметника и језици којим преносе та интересовања. Зато је немогуће посебно оцењивати нивое и  доприносе одвојено, него је потребно уочавати трендове и онда доносити оцене и процене појединих фестивалских издања. У том смислу веома се прецизно може оценити квалитет и истраживачка тежња оне врсте позоришта која се користи плесом, игром, покретом. Такође, могу се прецизно детектовати линије и врсте политичког театра, као и кретања у тзв. литерарном позоришту. Веома су високи и домети трансмедијалног позоришта, као и позоришта која користе високу технологију. Посебну врсту и позоришно задовољство исијавају она позоришна трагања која се исцрпљују у позоришној игри, на први поглед без сврхе, а која производе незаборавне уметничке ефекте. Сигурно је да драгоцену  потврду овим нашим опсервацијама даје учешће већ неколико трупа и појединаца, на Битефу, а које су много пре биле и прошле критичко решето Инфанта. То потврђује да смо у мноштву језика, истраживања потрефили она која имају, не само вредност, већ и будућност.

А шта каже ваше дугогодишње искуство у припреми, селекцији и представљању алтернативне позоришне сцене у Србији?

- Питање алтернативне сцене у Србији је питање културне политике. Свако друштво би требало да много више улаже у алтернативну сцену јер то подразумева свест о могућности избора, о другом путу, о критичности спрам свега онога што урушава друштвено биће. Међутим, из неких разлога алтернативна сцена је била развијенија деведесетих него данас. Нажалост, код нас се у последње време много мања пажња посвећује овој врсти уметничког ангажмана, иако ту лежи кључни потенцијали и неискоришћена решења која су више него податна за опоравак и побољшање нашег позоришног амбијента. Кад-тад ова питања ће доћи на дневни ред. Поред друштвене (материјалне) бриге о алтернативно сцени, ту се умешала и још једна непогода, а она се односи на либерални капитализам.  Он је створио такве стратегије које уметника смештају не у други ред, него на друштвену маргину, у којој опстаје једино  бавећи се решавањем друштвених негативности и проблема. Тако се мноштво наших трупа, које су се доскора бавиле позориштем сада добијају недовољна средства за бављење инклузијом, агресивношћу младих, учењем језика и шта ја знам чиме све. Прође и по неколико година а да не направе ниједну представу.

Неки и забораве чиме су се некада бавили. 

Ђорђе Писарев

 

EUR/RSD 117.6452
Најновије вести