СЕЛЕКЦИЈА 65. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА Стварност уместо игре форми

Стеријино позорје јуче је саопштило селекцију за 65. издање свог фестивала, који се сваке године одржава у истом термину, па и сада од 26. маја до 3. јуна , уз напомену да, „у зависности од развоја актуелне ситуације, постоји могућност померања термина, о чему ће јавност бити благовремено обавештена.“
Sterijino pozorje foto Jelena Ivanovic -11.jpg
Фото: Дневник (Јелена Ивановић)

У избору селектора Светислава Јованова, нашло се осам представа у селекцији националне драме и театра, три у нетакмичарском међународном програму „Кругови“, а у оф програму „Друга сцена“ гледаћемо две представе. Селектор Јованов у свом образложењу указује на неке од карактеристика и целокупне сезоне и представа изабраних аутора, односно на мерила којима се руководио утврђујући свој избор.

У селекцији националне драме и театра су изабране следеће представе: „Смедерево 1941“, ауторке и редитељке Ане Ђорђевић, Српско народно позориште; „Радничка хроника“ Петра Михајловића, режија Вељко Мићуновић, Народно позориште / Казалиште / Непсинхаз Суботица; „Маратонци трче почасни круг“ Душана Ковачевића, режија Паоло Мађели, Мађар синхаз, Будимпешта; „Семпер идем“ Ђорђа Лебовића, драматизација и режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор; „Кретање“ Димитрија Коканова, режија Јована Томић, Битеф театар, Београд; „Лепа Брена проџект“ Ведране Клепице, Маје Пелевић, Олге Димитријевић, Тање Шљивар и Слободана Обрадовића, концепт и режија Владимир Алексић и Олга Димитријевић, Битеф театар Београд; „Ко је убио Џенис Џоплин?“ Тијане Грумић, режија Соња Петровић, Српско народно позориште и Омладинска престоница Европе ОПЕНС, Нови Сад; и „Густав је крив за све“, концепт и режија Кокан Младеновић, позориште „Костолањи Деже“ Суботица.

– Суочени са многобројним видовима кризе, ови аутори су, уместо да се препусте ескапистичкој игри форми, стилова и „концепата“ као удобнијем решењу, одабрали много ризичнији и тежи пут: вођени страшћу и самосвешћу, окренули су се стварности – као конкретној инспирацији, поводу, материјалу или (активном) саговорнику. Иако сва драмска и сценска настојања аутора који су кренули овим путем нису била пођеднако успешна, она су нам, у већини случајева, предочила узбудљиву, горку, често шокантну „мапу“ видова стварности у којој живимо или која живи у нама: историјску стварност (страдања невиних у ратовима, мучно сазревање појединца усред светских ломова); стварност концлогора и геноцида; медијски посредовану стварност (културолошки феномени, репрезентативне биографије); стварност горућих социјалних напетости (незапосленост, штрајкови); и, најзад, стварност човека и природе у окружењу терора технологије и цивилизације. Заузимајући ангажован критички став наспрам друштва, аутори овог усмерења истовремено одбацују манихејску позицију позоришта као носиоца узвишене чистоте и моралне надмоћи, показујући га, самосвесно и страсно, као „разбијено огледало“ – то јест, сведока али и саучесника друштвених заблуда и странпутица стварности. Управо аутентичност сразмере страсти и самосвести у  конкретном дијалогу позоришта са стварношћу, било је мерило на основу којег сам одлучио да за такмичарску селекцију 65. Стеријиног позорја предложим следеће наслове – наводи у образложењу Светислав Јованов.

Своје образложее Јованов је започео констатацијом да „позоришта у Србији завршавају сезону 2019/2020. у знаку дубоке егзистенцијалне кризе, али, исто тако, барем кад говоримо о најрелевантнијем што су ова позоришта изнедрила, у знаку повишене уметничке и друштвене самосвести.“

– У чему се састоји овај (привидни) парадокс? Највидљивију страну кризе откривају квантитативни показатељи. Чињеници да је – како кажу мериторне анализе – број изведених премијера уопште у 2019. био на историјском минимуму, одговара, нажалост, ситуација у сезони 2019/2020. – како у погледу укупне „домаће продукције“, тако и када је реч о праизведбама савремених домаћих драма – напомиње Јованов у образложењу свог избора представа. За разлику од претходне сезоне, како додаје селектор, када су реализоване педесет две домаће продукције, од чега тридесет пет спадају у праизведбе, у овом раздобљу број домаћих продукција пао је на 38 – од чега су двадесет седам праизведбе домаћег драмског текста, концепта, или, пак, драматизације домаће прозе.


Осам представа у такмичарском програму

СЕМПЕР ИДЕМ по роману Ђорђа Лебовића адаптација и режија Горчин Стојановић
Народно позориште Сомбор

МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ Душан Ковачевић режија Паоло Мађели
Мађар синхаз, Будимпешта

КРЕТАЊЕ Димитрије Коканов режија Јована Томић
Битеф театар, Београд

КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН Тијана Грумић режија  Соња Петровић 
Српско народно позориште

ЛЕПА БРЕНА ПРОЏЕКТ Ведране Клепице, Маје Пелевић, Олге Димитријевић, Тање Шљивар и Слободана Обрадовића концепт и режија Владимир Алексић и Олга Димитријевић
 Битеф театар, Београд

СМЕДЕРЕВО 1941.  ауторка и редитељка Ана Ђорђевић
Српско народно позориште

ГУСТАВ ЈЕ КРИВ ЗА СВЕ концепт и режија Кокан Младеновић 
Позориште „Деже Костолањи” Суботица

РАДНИЧКА ХРОНИКА Петар Михајловић режија Вељко Мићуновић 
Народно позориште Суботица


Разлоге оваквог кризног стања Јованов види и у погоршању „финансијских прилика (нередовни или мањи буџети), као и организационо-структурне тешкоће (немогућност запошљавања стручних и уметничких профила, уметничка уравниловка), али главни проблем (и даље) је одсуство дугорочних (понекад и краткорочних) репертоарских концепција.“

- Ово одсуство проузрокује, између осталог, и невероватне осцилације у сценској присутности савремене домаће драме – од доминантне струје до готово епизодне улоге током годину дана. Тако, у протеклој сезони сведочили смо сценском представљању тек двају условно нових ауторских имена (Сташа Бајац, Димитрије Коканов) и двају правих дебитаната (Огњен Петковић, Исидора Милосављевић) –  а релативну противтежу овој оскудици чине ретка успешна остварења из новог таласа драматизација. Најзад, ни неколико етаблираних или релативно афир- мисаних аутора није понудило драмске предлошке које би одликовала самосвојност – крећући се од непробојне езотеричности (Ливада пуна таме Милене Марковић), до директне, једнодимензионалне актуелизације (Шумадија Филипа Вујошевића) – указује Јованов.


Три представе у селекцији „Кругови”

Стицајем околности, након процеса одабирања представа за програм „Кругови“, како је селектор напоменуо, током којег је видео укупно девет представа из Немачке, Северне Македоније, Русије, Хрватске, Литваније и Босне и Херцеговине, у коначном избору нашла су се три остварења која, по његовим речима, на различите начине, артикулишу поједине видове конкретног „дијалога“ између стварности и позоришта. Три изабране представе су: „Једваносимсобоакаломистобо“ Нејре Бабић и Алеша Курта, режија Алеш Курт, Сарајевски Ратни театар САРТР, Сарајево; „Семинаристи: Шредингеров бог (Бурсаки: Бог Шредингера), драматургија и режија Јуриј Шехватов, Театр.док, Москва; и „Ајхман у Јерузалему“, концепт и режија Јернеј Лоренци, Загребачко казалиште младих.


Међутим, он износи оцену да, упркос низу институционалних устројстава, планова и фактора који је деловао на штету протекле позоришне сезоне, она се није завршила катастрофално и, штавише, сматра да је надмашила ниво просечне. „И то претежно захваљујући деловању оних неинституционалних, ауторских чинилаца – тачније, стваралаца специфичних ставова или афинитета.“

Као посебан сегмент селекције су и две представе, које за оф програм „Друга сцена“ одабрала помоћница селектора Ивона Јањић: „Нико и ништа“, режија Ана Поповић, Пулс театар, Лазаревац и „Повратак“, режија Дејвид Глас, Српско народно позориште. 

- Од почетка сезоне  пратим све оне позоришне догађаје који се углавом одвијају испод радара главних позоришних тенденција српског позоришта, покушавајући да одаберем две представе које би најбоље припадале Другој сцени: да поседују суштински другачији приступ позоришном изразу, како на плану представљања, тако и на плану артикулације значења. Тако сам у овој потрази дошла до око двадесет представа најразличитијег садржаја и квалитета, од стриктно наративних структура до визуелних дуратионал (У њега верујемо, Ивана Ивковић). Међутим, као најупадљивији отклон од уобичајеног, издвојила бих две невербалне представе, које заобилазе уске али устаљене жанровске и наративне оквире, али остају укорењене, на овај или онај начин, у савремено српско друштво – образлаже свој избор Ивона Јањић.

У част награђених, на завршетку 65. Стеријиног позорја, 3. јуна, Камерни театар 55 Сарајево одиграће представу „Сјећаш ли се Доли Бел“, по тексту Абдулаха Сидрана, у режији Кокана Младеновића.

        Н.Пејчић

 

EUR/RSD 117.5878
Најновије вести