„Розенкранц и Гилденстерн су мртви” у Српском народном позоришту

Сви знају Шекспирову причу о Хамлету, али Розенкранца и Гилденстерна тешко да би се сетили. То су два пријатеља данског краљевића које позивају на двор да би Хамлета орасположили, дозвали себи, док тражи смисао у ишчашеном свету.
e
Фото: Mila Pejić

Том Стопард је написао по многима капитално драмско дело, посветивши га управо њима. На првом месту Розу и Гилу, како их је лакше и слађе звати, али и Шекспировом „Хамлету“. Пожељна секундарна литература за разумевање комада „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ био би Бекетов „Чекајући Годоа“, али основну референцу било би добро позајмити од Камија, који каже да апсурд није исходиште, закључак, него почетак, основни принцип људске осећајности и мишљења, једном речју - постојања.

И док Хамлета мучи чувена дилема бити или не бити, Стопард још насловом упућује да Роз и Гил немају тај проблем, бар не тако постављен. Они су већ мртви. Добро, у пренесеном значењу - осуђени на смрт. Њих мучи шта онда уопшта (да) раде. Откуд им речи, време, простор, који правац деловања одредити, димензије...

Главни саиграчи у Стопардовој апсурдистичкој комедији испуњеној „бесмисленим“ дијалозима главних актера, готово непрестаним детињастим заврзламама типа коларићу-панићу, играма речи, гле „чуда“, управо су глумци, путујућа трупа која ће на данском двору послужити Хамлету да разоткрије сплетку. Ове драматуршке линије највише се држи редитељ Игор Павловић, у представи која је премијерно изведена у Српском народном позоришту. Само уметност, у својој „превртљивости“, може да раздвоји илузију од стварности, или да их споји. Може да покаже од чега смо сви и од чега је све на овом свету. Наравно, у зависности од улоге и жанра. Од тога за шта смо ми, сами.

И поред бриљантности Стопардовог дела, он се стално показује као тврд орах на позоришним сценама. Као јако добра литература, али јако тежак задатак за редитеља, који би на првом месту требало да има два јако вешта, разиграна, упечатљива глумца, а затим и драматургију која би одавала утисак да нејасне, запетљане нити драмске радње, мотива, односа, нису мане, него квалитети овог дела.

Иако су се Александар Милковић (Роз) и Вукашин Ранђеловић (Гил) својски трудили да отелотворе тај спој, супер тандем, нису до краја успели да задрже пажњу и постигну ону врсту неупитне, заразне заљубљености гледаоца у све што раде, изводе, говоре... Зато је ту била Александра Плескоњић као Први глумац (Плејер – како ову улогу назива Стопард), која је управо из позиције глумца – позоришта у позоришту – успевала максимално да се поигра са нивоима значења и променама динамике, и да забави публику, јер и то је једна, ако не и крајња потенција овог дела. Смехом пунити плућа, док се омча стеже око врата.

Писмо или глава? Палац горе или доле? Одлучите сами пре него што прође и овај тренутак у којем сте могли рећи и да, и не.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5822
Најновије вести