РОДОЉУПЦИ КАО ТАМБУРАШКА ОПЕРЕТА Живописно, али без узбуђења

Познато је да у позоришту свака представа практично мора да одговори на питање: “Зашто?”
srpsko narodno pozoriste
Фото: Dnevnik (Filip Bakić)

Питање разлога обично је у вези са актуелношћу теме или уметничког поступка. У представи “Родољупци” Јована Стерије Поповића, у режији Радоја Чупића, у Српском народном позоришту, заиста је тешко наћи ваљане одговоре и оправдања, сем оних да је реч о домаћој драмској класици, постављеној на класичан начин, уз покушај да се дело посвећено критици лажног родољубља, освежи тамбурашким мелодијама, певањем сонгова, и тако учини атрактивнијим, евентуално добије слој више због чињенице да је музика војвођанског поднебља, где се одвијају догађаји из комада, као и свака музика, заједничка, без нација и застава.

Сценска радња постављена је у забавни парк, којим доминира карусел (сценографија Жељка Пишкорића), веома јасне симболике циркуса-историје и циркуса-људи. Прилично очекивано, чувени ликови Стеријиних “Родољубаца”, прелетачи из једног табора у други, приказани су карикатурално, путем костима (костимографија Марине Сремац), али и глумачке игре ансамбла који чине Милан Ковачевић (Жутилов), Александар Гајин (Шербулић), Марко Марковић (Гавриловић), Иван Ђурић (Лепршић), Милован Филиповић (Смрдић), Јована Балашевић (Зеленићка), Даница Грубачки (Милчика), Гордана Каменаровић (Нанчика), Радоје Чупић (Нађ Пал). Живописност боја сценографије и костима, у комбинацији са глумачком игром наглашеног геста, кретње и говорне радње, осим споља, нису у великој мери допринели унутрашњој динамици представе, чији је ритам раван, без промена интензитета и превеликих узбуђења, чак и кад се прелази на сонгове.

Живописност боја сценографије и костима, у комбинацији са глумачком игром наглашеног геста, кретње и говорне радње, осим споља, нису у великој мери допринели унутрашњој динамици представе, чији је ритам раван

Поступак у којем Гавриловић, постепеном променом костима, полако задобија контуре савременог човека, док сви други остају у “цртаном филму”, није до краја јасан. Може да се тумачи као моћ промене правог, честитог човека, за разлику од других, непромењиво покварених, али на нивоу осавремењивања, добро знамо да и вук длаку мења, одела, кравате, кокарде, изражено Стеријиним језиком. Гавриловићу је додата још једна нејасна ситница, сцена секса са Милчиком, док је она да га чека смрт на крају, уместо приповедања свету на шта су спремни појединци, сасвим јасна и већ неко време врло извесна, на нивоу адаптација спрам догађаја из српске историје.

Јер, иако приказани као смешни, у сред нимало забавних историјских дешавања из средине 19. века и борбе за независност Мађара од

Аустријанаца, Срба од Аустроугарске, родољуби из истоименог комада тек таквим крајем, а не резонерско-дидактичким, какав је написао Стерија, показују своје монструозно лице. Када то учине са кашикама у рукама, као у представи коју је у Српском народном позоришту режирао Радоје Чупић, то још једном подвлачи и симболизује њихову глад и похлепу, које као ни себични интереси и самодопадљиво приказивање у друштву, немају везе са родољубивим осећањима.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 118.3347
Најновије вести