Проглашени лауреати Новог тврђава театра

Нови Тврђава театар који је претходних дана бодрио публику у Новом Саду и Чортановцима да култура није само сјај и гламур, него предана и посвећена игра уметника за добробит заједнице, завршен је доделом награда. 
2
Фото: Прес центар Новог тврђава театра

Жири фестивала (Ивана Ђурић Пауновић, Јована Балашевић и Ласло Блашковић) донео је одлуку да награда за најбољу представу припадне представи „Умјетник у гладовању” по мотивима Кафкиног живота и дела, у режији Алена Шимића (Народно позориште Сарајево).

– Без велике патетике, али и без превелике ироније, младалачки полетно, екипа ове представе аутентичним, сопственим гласом развија игру, унутар кафкијанског оквира, као да неки други уопште постоји, која је живот сам - саопштио је жири.

Кафка је инспирисао још уметника које је жири оценио као најбоље, уз речи: „Давање имена литерарним јунацима и драмским лицима – чак и када изгледа тако – не може бити случајно, банално. Претпоставимо да се то најбоље учи од експресиониста, уосталом, можемо до сутра разбијати главу зашто се Кафкин заточник, просто и загонетно зове – К.” Специјалну награду за колективну игру добили су глумци представе „Кафка машин” у режији Вељка Мићуновића (Српско народно позориште).

Награда за најбољег глумца додељена је Николи Ристановском за улогу доктора Томаса Стокмана у представи „Непријатељ народа„ Хенрика Ибзена, у режији Нине Николић (Македонски народни театар Скопље), коју је изнео суверено и моћно, сасвим се савремено сналазећи у класичном тексту, у који се лако, без силе, учитава садашњост оличена у проблемима екологије, слободе штампе и јавне речи, неумољиви диктат политике, али не као налог сна (који су сањали надреалисти), него наметнута слика стварности, диктатура кошмара, наводи се у образложењу.

Никола Завишић лауреат је за режију представе „Чуда Светог Георгија„ Русомира Богдановског, у копродукцији театара из Бугарске, Србије и Румуније:

- Завишић је, између осталог, јасно и читко проговорио управо о везама и сагласјима блиских а тако далеких балканских народа, који се огледају у „Чуду Светог Георгија„ занемелог пред аждајом стварности коју бисмо у овом случају најпрецизније могли назвати кертесовским лапсусом – бесудбинство.

Жири је поред образложња награда, био инспирисан 9. издањем Новог Тврђава театра да напише и следеће:

- Једна од најинтересантнијих ствари које се тичу театра јесте да у њему сви глуме. И шаптачи, и управници, и кафе-куварице. То човека може силно забављати, навести га да и сам направи од тога нешто – либрето за грандиозну оперу, на пример. Управо та чињеница могла би бити наше огледало чудесног, тај давнашњи, вечни сан – живот у којем сви живи певају! Лепа парада, зар не? У једној од најзнаковитијих народних песама из антологијских збирки Вука Караџића, дакле, у песми „Зидање Скадра„, неимари никако не могу да склопе свој Град, црте свога лица, не могу да изговоре до краја своје име, јер им то не дозвољавају силе наднаравне, силе недокучиве, силе немерљиве. Само што саставе своју причу, она преко ноћи бива скршена и срушена у пепео и прах. Неимарима није дозвољено ни да сазидају пародију срећног града као Борхесови бесмртници. Управо – ништа.


Још награда

Бежи чудо од чуда / Зар не видиш / И овде је чудо

претећи упозорава Васко Попа, као да смо већ доживели крај света, а да тога нисмо ни свесни и битишемо у некој врсти загробног живота, из којег нас само чудо уметности може спасити.Ситнице које живот значе показују могући излаз из те немогуће ситуације, сведоче о извесном срећном крајуметафизичког ултиматума, оне поменуте свакидашње трагедије, која је искорак из кућног пакла.

Награда за најбољу женску улогу припала је Нели Михајловић, која је на убедљив начин, у представи „Чуда Светог Георгија”, предочила горе наведене парадоксе, управо као и њен партнер у представи, Младен Андрејевић, који је, глумећи извесног неочекиваног човека, овенчан на овом фестивалу Наградом за глуму која, са свим могућим значењима, носи име Милана Гутовића.

Ето, тако је Жири оценио удео труда и удео чуда позоришних стваралаца који су ове године чинили наш фестивал. Честитамо награђенима!


Све док жена најмлађег, најчеститијег и најнаивнијег брата не буде, на захтев немилосрдне виле, узидана у темеље, жртвована на превару. Када схвати да се њени најближи не шале, млада Гојковића моли главног мајстора да јој остави прозоре на дојкама како би могла да доји своје грлато дете. И млеко, легенда каже, тече из отвора и када се млада жена више не чује, када заувек утихне. Тече непрестано (како вели народни певач) зарад чуда и зарад лијека, што су, у ствари, разлози за уметност. Јер шта је уметност друго него чудо и лек? Чудо и лек, најчујнији поводи 9. фестивалског издања Новог Тврђава театра због којих смо се ове године и састајали.

Кад кажемо богомдан, онда говоримо о аутору који још верује у чудо, у причу. Можда је и истина постала несвакидашња ствар? Свака од прича које смо, у славу истих непорецивих разлога, претходних вечери, слушали, овде, у Чортановцима, јесте мала, свакодневна или савремена, сапунска трагедија.

У неку руку, свака Кафкина прича јесте поремећена теолошка расправа, апсурдни миракул.

И Кафкина гласовита скаска Уметник у гладовању могла би се читати као оваплоћена претходница неког концептуалистичког перформанса из будућности (која је, данас, прошлост).

И. Бурић

 

EUR/RSD 117.2760
Најновије вести