Отпор у СНП-у: Активизам, без аутентичног лица

НОВИ САД: Иако наслов ове драме неодољиво подсећа на борбу против једног другог диктатора, запаћеног Србији с краја 20. века, „Отпор“ Лија Мекдугала се тиче протеста против владавине једног другог „ауторитета“, глобално организованих корпорација које путем договора с политичким вођама моћних земаља, креирају темпо раста „демократских слобода“.
otpor snp
Фото: A. Ramadanović

Под овим, помало иронично инторнираним уводом у питања које покреће представа „Отпор“ у режији Соње Петровић, Српског народног позоришта (копродукција са Градским позориштем Бечеј и Удружењем „Артериа“), заправо се крију питања пасивности и могућности активног ангажмана против масовног једноумља, или још боље речено – пита се да ли је могућа стварна, искрена, некорумпирана борба против (не)наметнутог система у којем јачи влада, обично онај ко има јако пуно новца, полуге моћи, било да су оне у рукама политичких, компанијских или криминалних структура људског друштва.

Заплет је у маниру доброг акционог филма који се претвара у психолошку драму и трилер – један господин и очигледно моћан чика (у представи га игра Игор Павловић), који је пожелео да се „поигра“ с девојком (Тијана Марковић) којој је проституција вероватно једини, а не један од могућих животних избора, заврши везан лисицама, док у „гајбу“, испоставиће се ве-це, „штаб“ локалних активиста, не упадне екипа (улоге Димитрија Аранђеловића и Марка Савића) коју је појурила полиција, право са протеста против самита Г8, лидера светских економија, ратова, демократија...

Златна кока у рукама лузера, преокренуће не њихове судбине наопачке, него имиџе које су гајили једни са другима, у контрасту према људима као што је наречени чика и његова асистенткиња (Милица Грујичић), која се појављује нешто касније „да спасе ствар“.

Анархисти у себи откривају опортунизам, а жртве постају џелати, односно свако уз своје људско, додаје једно маскирано и једно огољено лице, без разлике образ(ин)а.

Уз одлично, примерено причи, осмишљену и креирану игру, у складној спрези видеа, сценографије простора, костим, музику, реквизите, први проблем се јавља кад фуриозна динамика догађаја почне да опада и када акциона драма прелази у психолошку игру и трилер између актера у којима се низ мотива понавља (и иначе већ општих места), а низ њих постаје провидан. Када позоришна игра ипак почне да се опире могућностима и третманима филмског језика (драматургију је радила Николина Стјепановић).

Редитељка и ауторска екипа представе наседају на варијанту да је све то као једна дечија игра, да се јунаци отпора, као и (анти)јунаци светских дешавања боре за себе, не за нека начела, а у животу та страна приче није ствар сазревања, него непрекидне борбе да живот буде нешто што има смисла, да не умре наивно дете у нама.

Прича је озбиљна! И да, штета што није још више филмска и реална, да ту има и крви, и пуцања...

Тијана Марковић, Игор Павловић, Димитрије Аранђеловић, маестрално играју своја остварења. Њима свака нијанса и срж сценског дејства делује као прирођена.

Марко Савић се, помало изненађујуће с обзиром на квалитете овог глумца, помало изгубио у загонетању лика који и није баш чист, међу „прљавима“.

Милица Грујичић солидно игра краљицу блефа, али сувише касно улази у причу да би је ухватила атмосфера.

Све у свему, солидна, другачија представа на репертоару Српског народног позоришта. Говори динамичним језиком једног новог поколења, окренутог фејсбуцима, блокбастерима, ритму улице и новог буђења побуне. А могла је то бити и нова „Паклена поморанџа“.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.9384
Најновије вести