Небојша Миловановић: Својом природом побеђујем негативности  

Глумац Небојша Миловановић један је од оних уметника којем бескрајно верујете, било да игра врцавог и помало неснађеног средњошколца, озбиљног војног потпуковника, професора, хирурга или човека који у специфичној позоришној форми казује стихове најлепших песама.
њ
Фото: Ђорђе Ђоковић

Како и сам каже, један је од оних глумаца којег сви знају, али му не знају име. Ипак, његов таленат публика и те како препознаје, цени и поштује. Волели смо га у филмовима „Лајање на звезде“, „Буре барута“, серијама „Војна академија“, „Чизмаши“, „Јутро ће променити све“ и многим другима. Али, пуноћа његовог глумачког израза највише долази до изражаја у позоришту, где Небојша има прилику да искаже таленат по својој мери. Ових дана то чини кроз јединствени шоу „Станд доњн“ којим већ пет година уназад комбинује глуму и поезију, спаја музику и смех, и то кроз личне и духовите приче из свог живота. Шоу има елементе „станд уп“ комедије која има дубљи смисао и исходиште у коме је поезија обогаћена музичким аранжманима. Управо један такав шоу, који је изнова премијеран, приредиђе и Новосађанима у Позоришту младих, 25. јуна од 20 часова. Будући да је то његов пројекат, доста личан, упитали смо популарног глумца шта све овим необичним позоришним комадом открива о себи и друштву.

– Откривам себе као духовитог глумца и откривам колико је велика и смислена поезија која се аранжира и говори на прави начин. Откривам и бисере поезије које сам открио и откривам током дугог низа година. Откривам дивне музичаре који свирају и импровизују ван свих клишеа, а све у сврху врхунске забаве. И откривам како независна и лична прича и иницијатива у нашем друштву својом узбудљивошћу побеђује окоштале и учаурене позоришне ситуације – открива на почетку разговора за „Дневников“ ТВ магазин глумац Небојша Миловановић.

Овим иновативним позоришним пројектом донели сте освежење на „даске које живот значе“. Је ли излет у нешто другачије на тржишту изазов или предност за једног већ афирмисаног глумца?

– Био је изазов,а сада је већ велика предност јер ја своје позориште правим из велике инспирације и надахнућа и непрестано га освежавам и усавршавам. Та врста окупираности и рада на себи постаје велика предност за глумца.

Недавно је почело снимање нове сезоне серије „Војна академија“. Можете ли нам открити с каквим ће се то изазовима суочавати капетан Кашанин у новим епизодама?

– Кашанин је постао потпуковник и имаће велике акције и искушења у Војно Безбедносној Агенцији, а и на љубавном плану ће му се свашта десити.

Последњих годину дана српски телевизијски канали обојили су своје програме новим серијама и филмовима. Шта мислите, успевају ли глумци да поново прикују породице пред мале екране сваке вечери, као што је то био случај када су се снимали велики пројекти у Југославији?

– Серије се доста гледају јер квантитет рађа квалитет, тако да је у овако обимној продукцији постала велика борба за што квалитетније финалне производе и на крају за гледаоце.

Када би се снимао наставак чувеног Шотриног филма „Лајање на звезде“ шта мислите какав би данас био онај несташни матурант Јован Слобеновић, којег сте тумачили?

– Јован Слобеновић би вероватно био неки сналаживи привредник, посвећен породици и великом броју пријатеља. А можда би био и један од омиљених српских глумаца који се није предао замкама шоу бизниса и који негује и гаји своју одабрану публику кроз аутентичан хумор. И можда би направио један фантастичан шоу са којим се спрема да гостује у Новом Саду, где га воле, јер је лепе дане проводио у Карловачкој гимназији.

Једном приликом изјавили сте да је у вашем послу добра атмосфера постала флоскула. Да ли вам се дешавало да због лоше атмосфере пожелите да одустанете од снимања, односно рада на неком новом пројекту?

– Пожелео јесам, али одустајао нисам. Увек сам се трудио и трудим се да својом личном атмосфером побеђујем све негативности и набеђености које су по својој природи агресивније.

Да ли је лакше насмејати публику у комедији или одушевити у озбиљној драми?

– Код мене су та два таса ваге у равнотежи. Да ли зато што сам вага у хороскопу или зато што сам добио велики дар од Господа па могу да играм подједнако различите жанрове, не знам, али ствари тако стоје.

Шта мислите јесу ли се људи отуђили од културе, у мору савремене технологије, или она увек има публику?

– Култура увек има и имаће публику, јер је то једна од дубинских људских потреба, а на уметницима је да људима селектују и направе јасну разлику између „привида пуноће и праве пуноће“, како је то рекао Данило Киш.

Уметност је вратити се у „своје ципеле“   

Како се осећате када уђете у „туђе ципеле“ због глумачке улоге? Да ли вам трансформације на кратко пријају или не?

– Пријају. То је велика привилегија глумаца, уколико се наравно баве трансформацијом и карактером. Можете гледати свет другим погледом и другим очима и за то добити новац. Уметност професионалаца је наравно у томе да се успешно и безболно, без великих жуљева, врате у своје ципеле.

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.5180
Најновије вести