Милош Латиновић директор Битеф театра: Лудило смо сами изабрали

На Међународном сајму књига у Новом Саду, који данас затвара своје капије, специјалним признањем за најбоље прозно остварење које спаја традицију и модерност награђен је Милош Латиновић за роман „Четири лудила”.
milos latinovic, bitef teatar vladimir gogic
Фото: Miloš Latinović, foto: Bitef teatar/Vladimir Gogić

Централна личност ове књиге писца и позоришника кикиндског, актуелног директора Битеф театра и дугогодишњег сарадника „Дневника”, је глумац и редитељ Јоца Савић (1847 - 1915), један од највећих театарских посленика којег је српски национ дао, рођени новобечејац који ће у каријери режирати више од 300 представа, али остати упамћен и као човек који је у Краљевском дворском и националном театру у Минхену оживео тзв. Шекспирову позорницу. Истовремено, важне наративне линије романа, који се нашао и у ужем избору за НИН-ову награду, прате путујућу трупу Станисласа Мурарија, загубљену у житком банатском блату и „уметности која извлачи из стварност”, али и самог аутора, односно његово лично „лудило“ које га је из Кикинде одвело у Београд...

Иако се Шекспир не појављује уЧетири лудила”, његова улога у роману је неизмерно важна. Да ли је то самопука последицачињенице да стожерни лик, глумац и редитељ Јоца Савић, на сцену постављаКраља Лира”, или присуство Шекспира у вашој прози ипак има много дубље значење?

„Чињеница је да Савић поставља „Краља Лира” на почетку рада „Шекспирове позорнице” у Националном и дворском тетару у Минхену, али - сада већ без страха то могу да кажем - дело Виљема Шекспира јесте моја опсесија. И то произилази из свакодневног ишчитавања света у којем живим, у којем препознајем те бројне Шекспирове јунаке као свакодневне појаве у јавном животу. Код Шекспира постоји све: и моћ, страст и воља за моћи, неконтролисана моћ, одрицање од престола, љубав, прељуба, убиство због користи, издаја, лудило једно ... Овом времену, кад мало боље размислим, сасвим пристаје име „шекспиријанско”, јер сви смо ми очито његови клијенти, а то је назив („Шекспиров клијент”) мог романа у којем сам први пут повезао те две историјске личности - Јоцу Савића, дечака из Новог Бечеја, и Шекспира са Ејвона.“

Чини се да смо Јоцу Савића, иако је можда наш највећи шекспиролог, још од оних првих година 20. века сметнули с ума, накратко га се сетивши 1996. са појавом књигеДрама и позорница”, коју је објавио Позоришни музеј Војводине, али нам је врло брзо након тога поново нестао из видокруга. Све доШекспировог клијентаиЧетири лудила”. Нисмо ли ми сувише мали да бисмо смели тако (о)лако да заборављамо неке од наших најблиставијих репрезената?

„Мислим да је то тачно, али верујем да су овде дефиниција и објашњење заборава директно везани за наше изгладњујуће осећање личне користи и властитог добитка. Ми смо постали сами себи сврха. Ваљано је оно што је добро за мене без обзира да ли тај чин, то учињено, остварено „добро”, доноси несрећу не другој страни. Не треба нама ни Доситеј, ни Миланковић, ни Јоца Савић, јер они нас могу поучити како да будемо бољи, али не и како да остваримо неки иметак, неку корист, а само то је данас, и овде, важно. То нас чини, како кажете, малим, и учиниће нас још минорнијим, јер све се у свету потроши, па тако и у Србији, осим ега. Уосталом, кад сте чули наког да се Господу на мањак памети жалио. А сви кукају.“

Овом времену, кад мало боље размислим, сасвим пристаје име шекспиријанско, јер сви смо ми очито његови клијенти

Јоца Савић је тријумфално, кршећи све до тада у немачком театру важеће норме, “увеоШекспирову позорницу у Краљевски дворски и национални театар у Минхену. Признајем да сам стекао утисак да уЧетири лудилаи приповедачки поступак некако прати основе узусе те позорнице: без сувишне декорације са тзв. предњом, средњом и задњом сценом?

„Роман „Четири лудила” није књига која би трпела та моја омиљена искакања у описе и дескрипцију. Да се нашалим, није било времена. Или, као што је Јоца Савић веровао у моћ речи, које изговарају његови глумци на „голој” сцени тетара, тако сам и ја био усредсређен на оно што је био његов живот, али и живот глумаца трупе Мурарија или Јована Цаце Кнежевића, па и мој живот у том периоду који описујем. Ту није било украса. Није било пролећа, није било ветра. Ничега. Само они и огромна борба да се учини, да се догоди, оствари, величанствени наум стварања.“

Лаза Костић и Јоца Савић су се изузетно волели и поштовали, о чему сведочи и њихова преписка. Међутим, иако је био у прилици, Савић никада није покушао да прогура на немачку сцену неку Лазину драму, а један детаљ у роману открива да је разлог томе заправо била Јоцина жеља да сачува свог пријатеља. У којој мери вам је намера била да се и тиме скрене пажња на примере елементарног уметничког поштења у односу на данас толико распсрострањенубуразерску естетикугде иоле објективнији вредносно суд нема шта да тражи у судару са другарским, интересним, партијским и иним кухињама?

„Искрено, од „буразерске комбинаторике”, више ми смета недостатак критичког става. Уметност није могућа без критичког мишљења, без јасног и доследног промишљања онога што читамо или гледамо. А код нас је, да цитирам једног свог пријатеља, одличног и преданог уметника, „све фантастично, а није”. То је изречено као реакција на судар јасног уметничког става са површним хвалоспевима, лажима, „буразерском” подршком. Код нас је све што раде наши пријатељи, другови са класе, познаници, страначке колеге, припадници одређених група које подржавамо - феноменално и сјајно. Они, уствари, разбијају. И та подршка је јавна, гласна, акламативна у том кругу. Изван, то је - ништа. Изван тог „борилачког” клуба/круга то нема никаву вредност. Никога то дело не узбуђује, али не мари, важно је да сам ја и моји задовољни. У таквом миљеу уметност нема шансу. Критички став, а посебо искрени критички однос према властитом делу, мотивише и тера на рад. Није то, наравно, лако, али је нужно. Не можете бити бољи писац, ако сте већ генијалан писац, како вам кажу. Шта је степеник више од генијалног?“

Веома важан апсект романа је и питање односа позоришта и провинције. Можда сам ја ово тумачењеучитао”, али ме је нестајање једне театарске трупе у банатском блату умногоме подсетило на судбину многих позоришта у Србији, која су кадгод правила представе по свему равноправне са престоничким, а данас, угушени у немаштини, једва да и постоје на културној мапи

„У праву сте. Са истим жаром су театар волели и у њега веровали и Јоца Савић и Јован Цаца Кнежевић, али и глумци аматери окупљени у трупи Станислава Мурарија. И данас је тако. Не постоје правила где се мора „родити” уметнички чин. Он је неспутани човеков импулс. И то је срећа, та могућност да се ствара без обзира на место и услове рада. Ево, на пример, Београд никада неће имати „Теру”, која је у Кикинди. Има таквих примера још, и то је доказ да „све добре ствари стижу из провинције”. Иначе, страшно ми је тешко, ово је лични осећај, што театари изван центара више немају такав значај какав су некада имали. И то није ствар потенцијала, жеље и уметничке моћи, него управо расположења заједнице у којој егзистирају да подржи те трупе. Театри изван центара, односно њихов паметни репертоар, креативност уметничких сарадника, ангажман глумаца… били су управо „уметнички бунт” према доминацији престонице.“

Ваш је став да уметности настаје без обзира на околности. Али понекад, као уЧетири лудила”, дође тако некаква киша и прогута уметнике... Да ли је лудило бити данас и овде писац, па још директор позоришта

„Некада делује да је овде лудило бити. Лудило је уметнички посао, али тако је вековима. Подсетимо се, ето, Шекспира. Ипак, и он и ми смо ово „лудило” изабрали, ово је наше опредељење, а знали смо да нас због тога доживљавалу као лудаке, као јуродиве, чудаке, сметењаке, манијаке... А ипак смо ту... И шта сад ? Ништа, то је то... „Пјевај да не поједе те мрак”…     „

М. Стајић

EUR/RSD 117.5870
Најновије вести