Миа Кнежевић: Два витеза из вероне представа о части које нема

Иако за сваки догађај постоји и она друга страна са које ћемо га посматрати и анализирати, делује да је у данашњем (јавном) свету све лако подложно неком квази двостраном сагледавању, како појава и догађаја, тако и личности, каже у програмској књижици Миа Кнежевић, редитељка представе “Два витеза из Вероне” Вилијама Шекспира у Шабачком позоришту.
д
Фото: Дневник/Бранко Лучић

– Створили смо један олаки, паушални, процењивачки свет у којем наводна сагледавања ствари из различитих углова заправо доводе до релативизације многих појмова. Пошто у процењивању ствари велику улогу игра и позиција са које се нешто посматра, тако смо стигли и до тога да се лако праштају озбиљне и недопустиве грешке, а сам морал испада нека потпуно превазиђена категорија, јер је и он тобоже подложан двостраном сагледавању. Ту је најтеже младим људима, који тек треба да провере на својој кожи у каквом друштву живе, и да ли у њима постоји посађен морал који се неће тако лако сломити због нових животних околности. Иако нас живот искушава свакодневно, питање личне части и одговорности нико не може да изрелативизује док у себи имамо изграђену свест о истима. „Два витеза” су, дакле, представа о једној части, које у савременом свету готово да и нема – истиче Миа Кнежевић.

Представа “Два витеза из Вероне” премијерно ће бити изведена 1. фебруара, у оквиру сезоне у Шапцу посвећене слободи и одговорности. Такође, у оквиру сезоне посвећене младима, како ствараоцима, тако и публици, питањима која све муче, али највише могу да растерете њих. Путовања, пријатељство, љубав, идентитет, место у друштву, само су нека од њих. Она најважнија за догађаје у стварности, за које редитељка Миа Кнежевић сматра да могу добити дубљи и видљивији смисао кроз наратив уметничких медија.

Да ли су љубав и пријатељство, како их је уумесиоШекспир уДва витеза из Вероне”, и за вас главне тематске карактеристике овог комада?

– Два витеза је прича о стању морала савременог младог човека, а писац то стање испитује кроз, између осталих, љубавне и пријатељске односе. Сиже приче је у мојој сценској поставци усмерен на то да пратимо главне јунаке у њиховим моралним превирањима, јер су из својих ушушканих светова закорачили у такозвани реални велики свет. Тај свет је двор миланског Војводе, а млад човек чим ступи у тај контекст почиње да се мења, да се квари. Мене узнемирава што су људи већ огуглали на лоше. У атмосфери општег одсуства моралних вредности ништа није довољно страшно, за све постоји оправдање. Једино, ваљда, кад су неки драстични примери, попут неких страшних убистава - тад постоји емпатија. Иначе, испадаш наиван када ти је нешто лоше страшно. Све чешће чујем питање - шта ти је ту чудно? Ја размишљам овако: ако престанем да се чудим на лоше, и пристанемо на то да су лоше, нечестите ствари неминовност свакодневног живота, онда тупимо, како то Шекспир каже, оштрицу свога бића. И тада престајемо да разликујемо зло и добро.

Пожару СНП-у, “Кафа и цигаретеу Атељеу 212, само су неке од представа по којима сте постали познати као прилично неконвенционална редитељка. У ком сте правцу водили Шекспирову комедију?

– Овај комад је специфичан по томе што садржи и комичне и драмске ситуације. Код Шекспира не постоји чист жанр комедије, него су неке ситуације и ликови комични. Не постоји жанр, него живот исказан поетским монолозима, а у судбинама јунака има комике и драматике. То је страшно узбудљиво за рад, тражи једнако и отвореност, али и сталну конкретност у сценском изражају. Ово је, ако је уопште комедија, онда комедија људске природе, а ја сам редитељски дефинисала као - драматичну комедију, или комичну драму. То сам нашла да је најадекватнији одраз наше стварности.

Први пут режирате у Шапцу, граду такође специфичне атмосфере, ансамбла... Како је било радити баш тамо?

– Шабац је град који је поприлично оптерећен политиком, због те титуле “слободног града”. Међутим, то је само привид, у Србији смо, у ствари. Шабачко позориште је цењено и познато, у њему ради јако пуно квалитетних људи, и у техници и у глумачком ансамблу. Неопходни су бољи услови за рад. Премало је сценаца и декоратера, располаже се врло сведеним буџетом, хладно је у сали. Миња Богавац је врло посвећена директорка и мислим да и она и цело позориште заслужују много већа средства да би се неговало једно овако квалитетно и добро позориште. Рад са ансамблом и ауторском екипом је био одличан, за мене је било важно створити атмосферу у којој ћемо успоставити ововременску осетљивост, инспирисани оцем позоришта.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5133
Најновије вести