Лијешевић: Поигравање фашизмом има дах гасних комора

БЕОГРАД: Борис Лијешевић, који тренутно припрема комад “Читач” по делу Бернхарда Шлинка у Београдском драмском позоришту, а који се бави темема злочина и злочинца, питањем да ли их је могуће разумети и осудити истовремено, редитекјски чита овај чувени романа , како каже, кроз перцепцију доживљаја злочина у сопственом друштву и догађаја из ратова деведесетих.

Припадам генерацији која је стасала непосредно после ратова и почела да путује и сусреће се са вршњацима и колегама са других страна. У тим сусретима сам проналазио људе који су доживели велике несреће и патње између 1991. и 1995. године. Дешавало се да занемим пред неким сведочанствима. А онда у свом окружењу наиђем на осуду због емпатије и пијетета који имам према страхотама које су преживели нпр. моје колеге у Сарајеву, каже Лијешевић за Танјуг.

Осуда је обично гласила, како каже, зашто нема исту емпатију према нашим људима који су пропатили у ратовима и безбројним погромима, зашто о томе не говори у представама, у интервјуима.

Имам и емпатију и тугу и боли ме душа и срце. Међутим и даље не знам како да се носим са чињеницом да су моји сународници чинили велико зло другима. То ми буди осећања кривице, одговорности, али и беса. Зато ваљда и радим комаде са том тематиком, каже редитељ.

На питање на који начин третира злочин и злочинца, да ли је могуће и разумети и осудити, као и зашто су те теме и даље табу, цитира реченицу из драматизације романа “Читач” Федора Шилија: “Суочавањем са кривицом достижемо зрелост” и скреће пажњу на дилеме главног јунака кога филозофија рашчишћавања прошлости напушта пред комплексношћу ситуације.

На оптуженичкој клупи налази жену са којом је као тинејџер био у великој љубави и не може да јој суди јер је у њој прво препознао људско биће, па тек онда злочинца. И тако је нехотице постао уплетен у кривицу, објашњава редитељ.

Каже да препознаје у томе и нашу ситуацију и питање - како се поставити пред мрљама и злочинима свог народа ако познајеш цели контекст - ако само осуђујеш онда не разумеш, ако само разумеш онда затвараш очи пред злочинима. Да ли је могуће и разумети и осудити?

И оно што смо урадили и што нисмо урадили, сматра, све је то део наших живота који морамо прихватити, суочити се са истином о себи и прихватити одговорност.

Лијешевићева представа “Употреба човека” отвориће фестивал у Будви овог лета, а на питање да ли су се теме којима се у њему бави – пораст нетрпељивости услед социјалних, расних и економских различитости, сада у току епидемије показале актуелније него икад, одговара потврдно.

Каже да је пандемија антисемитизма оставила "милионе мртвих и није се никада угасила", те истиче да је расна нетрпељивост подстиче.

Он подсећа да се роман “Употреба човека” Александра Тишме бави злом које је освојило свет у 20. веку; које је најкултурнију земљу претворило у колевку и домовину гасних комора.

Треба да нам је стално пред очима до чега доводи мржња и поигравање са опасним идејама, а зло је слатко, надахњујуће, ођекује слободом, патриотизмом, људском срећом – а тако крећу ратови, каже он и додаје:

“Кад год у свету неко кокетира са фашизмом, или шири мржњу и нетрпељивост према неком народу, осећа се дах гасних комора. А мржња га потпирује. Холокауст је највеће зло које је икад задесило наше памћење.”

Лијешевић истиче да је суочавање са кривицом катарзично и просвећујуће и доноси велико олакшање - у томе је истинска снага и величина.

А код нас је нема. Немамо снаге. Имамо неки квази понос, гордост, неосетљивост, реваншизам, реципроцитет, а сигуран сам да се иза тога крије дубока разочараност, безнађе и потреба за прочишћењем, сматра редитељ.

На питање колико је пандемија корона вируса с једне стране ставила маске на лица, а с друге их скинула и приказала крхост културе, поремећене вредности и системе, Лијешевић каже – Фрагилност целог човечанства се указала.

А и нас самих који смо се тако предано ослонили на стаклене ноге модерне цивилазације. Свом тежином. Нисмо ни сањали да нешто може да уздрма светске индустрије, производње, промет, трговину, свакодневицу. Да рафови опет могу да буду празни, да ћемо спремати залихе... А онда дође најсићушнији представник природе и све сруши. И покаже како је све у свету нестално и несигурно. И како цела планета виси о неким танким нитима, сматра редитељ.

Он сматра да су у нашој земљи, како каже, “пале маске”, а нарочито осуђује нереаговање тужилаштва и полиције на бакљаде на крововима зграда током полицијског часа, и сматра да оне нису биле спонтани израз грађанског незадовољства, те каже да их види као партијске параформације којих се треба плашити.

Лијешевић се и у представи “Лоренцачо”, која ће се наћи ускоро на летњој сцени стадиона Ташмајдан, бави критиком друштва и система са уверењем о непромењивости неправде и безакоња, а на питање да ли је задатак позоришта да понуди неки излаз, редитељ каже да је театар сам по себи оптимизам, сусрет глумца и гледаоца око неког писца и садржаја.

Шта је боље и веће од тога? Пуно гледалиште заинтересованих људи за оно што ће група глумаца изводити на позорници, зар није то и нада и оптимизам и излаз, пита Лијешевић.

Он додаје да се треба оставити поетике соцреализма - да прича треба да носи наративну поуку.

Пажња са којом публика прати дешавања на сцени, аплаудира глумцима, они се поклањају у том тренутку обостране радости, то је значајније од излаза који дође кроз текст, каже Лијешевић и пита где је нада у Илијади, грчким трагедијама, Шекспиру?
На Ташмајдан ће публика доћи да гледа комад Алфреда де Мисеа, па ако препознају и данашње вријеме и нешто доживе и покрене се неки мисаони и асоцијативни процес? Зар то није ствар за оптимизам?, закључује редитељ.

EUR/RSD 117.5812
Најновије вести