Јовановић: Похлепа влада, а она је опаснија од короне

БЕОГРАД: На сцени Опере и театра Мадленианум пре 15 година одиграна је представа "Дон Кихот" у режији и изведби Драгана Гагија Јовановића, а глумац се, у разговору за Танјуг, присећа рада на представи, говори о томе шта су данас ветрењаче и ко су дивови против којих се бори славни јунак, као и како изгледа борити се за бољи свет, раме у раме уз копљоношу - Петра Краља.
dragan jovanovic
Фото: Youtube Printscreen

Публика ће 17. маја поново имати прилику да погледа онлајн представу "Дон Кихот", а Јовановић каже да је режирати и играти "Дон Кихота" за њега било остварење свих дечачких снова.

Када ми је госпођа Мадлена Цептер казала да жели да режирам за њено позориште на памет ми је одмах пао ''Дон Кихот''. Дуго сам је у глави носио ту комбинацију Сервантеса и Булгакова који је написао драматизацију - два човека која сам одувек сматрао учитељима и пријатељима", евоцира Јовановић успомене на 2005. годину.

Дон Кихот се у његово време читао у основној школи и тада су га ђаци заволели, али га нису довољно разумели.

Наш јунак, витез од Ла Манче, деловао је као неки смешни чикица, а имали смо и његовог још смешнијег копљоношу Санча Пансу. Заједно су путовали по свету борећи се против зла - и то је било довољно за тај узраст, прича Јовановић.

Међутим, када на ред дође и друго читање, обично у полу-зрелом студентском добу, тада схватимо, каже, да је оно што је некада било толико смешно - сада је у ствари веома тужно.

Схватиш заправо шта су ветрењаче, зли дивови, црни ђавли... Почнеш да поштујеш идеале чудака који верује у бољи свет и бори се за њега не штедећи свој живот у борби против зла, каже Јовановић.

"Стрма стаза витештва", каже витез од Ла Манче, а како истиче Јовановић, он се ње држи, не само на професионалном, него и на личном плану.

Трудим се да не скрећем и останем веран једном од мојих вођа, кога сам ето, имао част да оживим на сцени, каже глумац.

Одабир Санча Пансе није му тешко пао, јер му је, како се присећа, Петар Краљ био први избор, "не само зато што је био најбољи на овим просторима, већ и на целом свету".

Био је то човек предивне душе, човек испуњен љубављу према свима и свему, професионалан, посвећен, креативан, луцидан, заигран, дакле, био је глумац, глумчина - доктор примаријус, истиче он.

У комаду је играло много глумаца попут Небојше Љубишића, Радета Марковића мл, Бранке Пујић, неки су тада правили прве кораке на даскама попут Наде Мацанковић, Петра и Игора Бенчине, а ритмове фламенка на сцени су изводили Вељко Николић- Папа Ник и Вук Брадић.

Сви глумци, као и екипа иза и око сцене, помогли су ми да изађем на крај са овим захтевним комадом, јер режирати и играти главну улогу претежак је задатак, а да будем искрен, када бих се поново упуштао у нешто тако - или бих само режирао или само глумио, каже Јовановић.

Када би данас радио комад "Дон Кихот" публици би, како истиче, јасно приказао шта су ветрењаче и дивови овог времена.

То су велике корпорације и организације које не мисле на људе, него на свој профит. Ветрењаче су високе технологије које су довеле до масовне отуђености. Дивови су политичари који треба да буду наше слуге, а не ми њихове. Ветрењача је и корона за коју још увек не знамо да ли је настала у природи или лабараторији, напомиње глумац.

Додаје да су дивови похлепни и да се не би изненадио да се неко још више обогати тако што ће убити силне недужне људе, а овима другима продати вакцине, лекове и скафандере "јер - похлепа данас влада, а она је чак и опаснија од короне".

Према његовом мишљењу, дивови и ветрењаче су силе против којих наш витез не може сам да се бори, али он је светло упалио и они који га виде не би требало да склањају поглед.

Робовласничко друштво је укинуто давно, ми смо слободни власници свог живота и зашто је онда новац постао ралигија у коју верујемо, када је живот религија која нас обједињује, пита се Јовановић.

Евоцирајући успомене на изведбу пре 15 година на памет му падају речи које је тада изговорио као Дон Кихот.

Дон Кихот каже свом Санчо Панси: “Е, мој Санчо, нису се увек организовале гозбе за витезове, они су били луталице које су се храниле маглом, цвећем и маштом", на шта му Санчо одговара да нема цвеће али хлеба и белог лука има, што Дон Кихот и прихвата. Панса је у чуду што његов господар једе његову храну, а Дон Кихот на то одговара: Ти кажеш Санчо, моју храну, а ја размишљам о оном добу када није било речи моје-твоје, када су људи радо делили међу собом оно што им је поклањала блага природа, тада није било злата, које је породило превару, завист и користољубље, а задатак витеза је да врати то блиставо доба, рецитује глумац и подсећа да је највећа снага Дон Кихота била његова љубав према драгој и идеалима.

На питање да ли је и борба за културу данас, борба са ветрењачама, Јовановић каже да је то препрека с којом ћемо се тешко изборити уколико власт не поседује осећај за вредновање културе.

Култура одавно нема значај у овој земљи који заслужује, али морам да признам да су скоро најзаслужнији за такво стање сами културни радници, односно они који се тако представљају. И ту се појавило много политике, много новаца се развлачило једним те истим људима који су ушли у систем и кланове. Распоређивали су га за своје егзибиције које је ретко ко видео, а позориште није направљено за своје ствараоце, већ за публику, искрен је драмски уметник.

Истиче да наша највреднија заоставштина јесте култура, јер без ње - ми смо изгубљене овчице које тумарају около у потрази за бољим пашњацима.

Док сам играо представе по свету, дешавало се да не могу да разговарам са нашим младим људима јер нису знали српски. То је случај са већином наше деце која се тамо рађају или су отишли кад су били мали. Језик је прва линија фронта и ако га заборавимо, заборавићамо наше порекло и историју која је, истина, понекад за заборав, али је углавном за славу и понос, сматра Јовановић.

Склони смо томе, додаје, да се стидимо себе самих, а и за то има пуно оправдања.

Међутим, из своје коже не можемо искочити, то смо што смо, и идемо даље, бре, јасан је глумац.

Што се тиче тренутног стања у позоришту и емитовања представа онлајн, истиче да је позориште постојало откада постоји и човек, да се се у првобитним људским заједницама одржавали наступи који су људе опуштали након свакодневних ствари, а смех им је био одушак.

Представе су се играле и у време великих ратова и епидемија. Зато мислим да је позориште као вода која ће на крају наћи свој пут до публике. Народу треба хлеба и игара, хлеба за сада има, али без душевне хране никада нећемо бити сити, закључује Јовановић и за крај кроз осмех поручује "Гласајте за странку природе и друштва!".

EUR/RSD 117.5825
Најновије вести