Ивона Јањић, селектор „Друге сцене”: Ентузијазам и храброст појединаца

Фестивалско издање Стеријиног позорја од ове године поред међународног програма “Кругови”, у избору селектора главног програма посвећеног представама по домаћем драмском тексту, има и оф-програм назван “Друга сцена”.
pozoriste, predstava, zavesa pixabay
Фото: pixabay.com

За селекторку овог програма који је осмишљен да афирмише нове позоришне тенденције, искораке из доминантних конвенција домаће позоришне продукције, изабрана је драматуршкиња и позоришна критичарка Ивона Јањић. У конкуренцији од око 20 представа “испод радара” главних токова, Ивона Јањић је изабрала две - “Нико и ништа” Ане Поповић (Пулс театар, Лазаревац) и “Повратак” Дејвида Гласа (Српско народно позориште).

 Можете ли нас подсетити како је генерално осмишљена ваша селекција „Друга сцена” у контексту Стеријиног позорја у потрази за најбољим представама на основу домаћег драмског текста?

- Пре свега ми се чини да је, пре уопште постојања могућности увођења “Друге сцене”, дошло до извесног проширења контескта самог Позорја, тачније, начина на који се схвата драмски текст, а с тиме и домаћи драмски текст. То проширење мање је последица свесног напора или концепта, а више праћење пулса једне позоришне средине. Како је идеја драмског текста почела да се разграђује, тако је настао простор за представе чији квалитети готово уопште не почивају на ухватљивом наративном току или склопу фабуле. С тим је у вези “Друга сцена” постала покушај да се оно што се тек спорадично јавља у српском мејнстриму, пронађе и издвоји не само као једнако важно, већ и неопходно за нове форме у институционалном позоришту, које често уме да се укалупи и запне у месту.

 Колико је и на који начин развијена та сцена?

- Колико сам имала прилике да видим, та сцена, друга, другачија, заснива се готово искључиво на вољи, ентузијазму, па и храбрости појединаца. Мислим да се не би могло рећи да постоји јединствени покрет независне, односно ванинституционалне сцене, већ да је реч о великом броју малих трупа које нуде свој осећај позоришта. С друге стране, постоји валидна свест институција да је неопходно дати видљивост другим позоришним облицима, па је тако Битеф театар, који свакако баштини такву традицију, током јануара и фебруара организовао “Месец независне сцене”, где су могла гостовати бројна мања позоришта, што свакако јесте корак у правом смеру.

 Када у образложењу наводите стриктно наративне и визуалне “дуратионал” представе, о чему се ту заправо ради?

- Управо о томе да се испод радара мејнстрима налази изузетно велики број различитих приступа позоришним праксама. За мене најупечатљивији, и мени лично најдражи пример била је поставка Иване Ивковић “У њега верујемо”, која је трајала осам сати. Ивковић је упризорила Микеланђелов “Страшни суд” ставивши велику скелу у дну позорнице Битеф театра, и на њу четрдесет извођача који су у мањој или већој мери били стално присутни. Драматуршки је, нажалост, било немогуће уклопити ову инсталацију у узак простор “Друге сцене”. С друге стране, постојале су представе које су биле једно врло скромно огледало домаћег мејнстрима, где се, мање или више вешто интерпретирао драмски предложак.

 На које сте још појаве, или боље рећи облике позоришног израза наилазили и обраћали пажњу?

- Желела сам да у избору за “Другу сцену” свако појединачно позоришно остварење има шансу, тако да сам се заиста трудила да на све обратим пажњу. Почињала сам од познатих позоришних покрета који су већ имали запажен рад на ванинституционалној сцени, као што су то “АпсАрт” или “Дах театар”. Наравно, колико ствари успе да се види, и за колико њих се чује, зависи доста и од среће, јер су често врло порозне платформе, попут друштвених мрежа, главно упориште информисања о оваквим представама.

 Да ли се у овом спектру домаћег позоришта и тематски, а не само стилски или продукционо, може говорити о разликама?

- И да и не. С једне стране, ту је невоља да су, како год да се окрене, и један и други позоришни контекст уроњени у исту стварност, па је понекад стилска разлика оно што их најјасније одваја. У том смислу је упадљиво бављење дељеном стварношћу како на мејнстрим сценама, тако и у појединачним трупама. Слична је ситуација и с друштвено-политичком критиком. С друге стране, због изузетне индивидуалности и ослобођености од институција, а и неодвојивости форме и садржине, овај спектар се често бави изолованим темама које би се чиниле премалим за једно велико позориште. На пример, такво је и несвакидашње остварење “Манифесто” Андреја Томше и Христине Васић Томше, које кроз жонглирање говори о неопходности грешке за постојање уметности.

 Зашто сте одабрали баш ове две представе - „Нико и ништа” и „Повратак” - какве су, о чему су и да ли сте водили рачуна о њиховој комплементарности главном току селекције Светислава Јованова који је ове године под слоганом “Стварност - чуднија од маште”?

- То су биле две представе које мање-више чине драматуршку целину. Будући да су обе невербалне и инсистирају на телесности и атмосфери, а опет обрађују заједничку стварност, ове две представе најбоље су чиниле целовит програм. То су, такође, две представе које су биле најподобније за “Другу сцену”, јер су оне и естетски нешто што се врло ретко виђа на главним српским сценама. Опет, како је обрада стварности све чешћи и доминантнији уметнички поступак, тако су обе селекције природно постале комплементарне.   

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5923
Најновије вести